Tražiš prosvetljenje?

Znaš li šta je prosvetljenje, možeš li rečima opisati to stanje, postoji li definicija šta je. Papaji je rekao da ti je to stanje bliže nego vlastiti dah. Čim kreneš da ga tražiš već si ga, već si se izgubio. U kom god smeru kreneš, krenuo si na put a put ka njemu je iluzija jer ono nije na kraju puta, tu je, tačno tu gde si. Znam da nemaš mira i veruješ da je negde tamo i da moraš nešto učiniti, naučiti, usvojiti, a kad se mora nije teško. Apsurdno je što ćeš ga lakše naći kad se razočaraš u sve puteve i akcije koje si preduzeo. Znanje te sprečava da osetiš, prepoznaš to stanje, znanje te sprečava da potraje to stanje. Između spoznaje i znanja postoji razlika, spoznaja je tvoja lična, ali ti tražiš spolja potvrdu te spoznaje, pečat od nekog da ti potvrdi tvoju spoznaju neko ko ˝zna˝. Svi putevi vode u Rim, ali ne moraš proći sve puteve da bi znao gde je Rim. Ne moraš otići iz Rima da bi saznao da si u Rimu.
Pitaš li se zašto krećeš na taj put, jel to u trendu, in, ili iz neke potrebe, ili malo da probaš kako je, zašto to tražiš, šta češ imati, dobiti što sad nemaš. Kako bi izgledalo da nemaš želja, ciljeva, uloga, identiteta, glumatanja, emocija? Zamisli da nemaš želju ništa da menjaš jer sve je upravo onako kako treba da bude, zamisli da voliš i ono što sad ne možeš da ni da smisliš, zamisli da ne pomažeš nekom jer znaš bi mu učino medveđu uslugu, skrenuo s puta, produžio agoniju, zamisli koliko bi te drugih razumelo iako ih sve voliš, zamisli koliko bi bio usamljen. Ili to sve nije bitno jer bi ti i malo ovo i malo ono, i malo hedonizma i malo ekstravagancije, i malo reklame, i malo ili malo više prosvetljenja. Svega imaš sad, samo je pitanje da li prepoznaješ stanja u kojima si, nisu ona tako kratkotrajna da ih ne možeš uvideti, samo ti pažnja nije na onom što jesi, nego na nečemu drugom uglavnom na onom što nisi.