Rad na sebi, ako se išta može tako zvati nije ništa drugo do odbacivanje stečenog ˝znanja˝ i ˝činjenica˝ u koje verujemo. Znanje je ograničeno neznanjem i to je razlog traganja za novim znanjima. Zamenjivanje znanja novima ostavlja nas u stalnoj igri traganja. Ima li neke naučne teorije koja nije promenjena širenjem spoznaja, promenom koncepta, stajališta? Postoji li neka činjenica o sopstvenom liku i delu koja je nepromenljiva? Postojimo radi iskustva, iskustva se dešavaju u svesti, um ih ocenjuje, kasifikuje, memoriše i upravo to memorisanje je ono što stvara izdvojenu ličnost, ego. Svako novo klasifikovano iskustvo ojačava ego. Primarna funkcija ega je različitost od drugih izdvajanje. Posledice izdvajanja su zaustavljanje kretanja energije, nemogućnost sagledavanja toka energije, neuviđanje povezanosti celokupnog postojanja.
Mozak obrađuje informacije pet čula koje imamo. Sem tih pet čula imamo i um i tzv vančulnu percepciju. Misli se dešavaju u svesti, svesni smo ih u svakom trenutku. Informacija koja pokreće misao nije misao, ona dolazi iz svesti, u umu nastaje misao, obrada, klasifikacija i memorisanje. Um nije samo posmatrač i registrator misli, um je kreator, alat kojim kreiramo sopstvene okolnosti na osnovu ranije klasifikacije, verovanja, sopstvenih znanja, zelja, strahova i emocija.
Vančulna percepcija je prijem informacija svesti, inteligencije postojanja. Stalno je prisutna i sve vreme primamo te informacije. Nerazumevanje, neznanje, strah pokreće misli, emocije koje dalje pokreću usvojene navike, koje naše reči i reakcije ne čine manje svesnim, naprotiv svesni smo i reči i reakcija koje se uglavnom svode na odbranu sopstvenog lika i dela. Ta odbrana zaustavlja protok energije, ćelije ne primaju dovoljno svetlosti i što se više branimo sve smo nemoćniji.
Misao izmisli, umisli osobu i kad poveruješ toj, takvim mislima, a poveruješ od malena jer su bližnji, a potom i ti najviše investirali u nju, ta osoba postoji. Ti nisi ništa manje svestan kad se identificiraš s tom osobom, i dalje, i pre i posle, uvek si svesan svog postojanja, misli, emocija, reči, akcija, okruženja, iskustva i misli se i dalje dešavaju u svesti. Tu ne postoji nikakav problem, deluješ, govoriš, donosiš odluke iz sopstvenog znanja, živiš sasvim normalno. Problem nastaje kad kreneš da ˝radiš na sebi˝ . Radiš na sebi istim tim umom koji je kreirao, hrani i održava tu izdvojenu osobu. Istražujući poveruješ da su ti potrebna nova znanja, nove tehnike, vežbe, meditacije ne bi li umirio um i postao svesniji. Čak i kad naučiš da ˝umiriš˝ um i dalje se oslanjaš na svoja znanja, i dalje hraniš i održavaš tu izdvojenu osobu, verujući da ćeš svesnost ˝otvoriti˝ umom. Život ti često ponavlja lekcije koje bivaju sve teže dok svoju pažnju ne usmeriš na unutra, na osobu koju si kreirao umom. Preispitivanje stavova, karaktera, osobina, navika, koncepata, u smislu da li su činjenice, istina uvek, u svakom odnosu, situaciji može ti pojasniti šta je konstanta, šta je promenljivo, a ako je promenljivo tad nije istina. Uočavanjem jedne ili više krupnih neistina, izdvojena umišljena osoba se urušava, smanjuje se i nestaje potreba da braniš sopstveni lik i delo. Um nije samo datoteka tvojih misli, emocija, znanja, um je i kreator tvojih okolnosti koje živiš. Ne prepoznaješ da je kreator jer si usmeren ka spolja sagledavaš okolnosti i prilagođavaš se skladno naučenom iskustvu, navikama. Ti se nisi rodio kao ta osoba, stvorio si je u umu. Kad se zapitaš gde je primetićeš da ne postoji, ne možeš je nigde naći, virtualna je, umišljena, izmišljena.
Urušavanjem te osobe ne postaješ svesniji, postaješ prisutniji u sopstvenom životu pa reakcije i odluke ne donose navike jer sve se menja i ti i okolnosti i drugi i situacije u kojima se nalaziš. Sem toga u stanju si da primiš, razumeš vančulne informacije koje su ti uvek bile dostupne a zbog usmerenosti na žuborenja uma ih nisi čuo, prepoznao.
Nestankom umišljene osobe ti ne nestaješ, tvoje iskustvo, uspomene, memorija ne nestaje, nestaju navike i vezivanja, nestaje strah i nerazumevanje.
Mozak obrađuje informacije pet čula koje imamo. Sem tih pet čula imamo i um i tzv vančulnu percepciju. Misli se dešavaju u svesti, svesni smo ih u svakom trenutku. Informacija koja pokreće misao nije misao, ona dolazi iz svesti, u umu nastaje misao, obrada, klasifikacija i memorisanje. Um nije samo posmatrač i registrator misli, um je kreator, alat kojim kreiramo sopstvene okolnosti na osnovu ranije klasifikacije, verovanja, sopstvenih znanja, zelja, strahova i emocija.
Vančulna percepcija je prijem informacija svesti, inteligencije postojanja. Stalno je prisutna i sve vreme primamo te informacije. Nerazumevanje, neznanje, strah pokreće misli, emocije koje dalje pokreću usvojene navike, koje naše reči i reakcije ne čine manje svesnim, naprotiv svesni smo i reči i reakcija koje se uglavnom svode na odbranu sopstvenog lika i dela. Ta odbrana zaustavlja protok energije, ćelije ne primaju dovoljno svetlosti i što se više branimo sve smo nemoćniji.
Misao izmisli, umisli osobu i kad poveruješ toj, takvim mislima, a poveruješ od malena jer su bližnji, a potom i ti najviše investirali u nju, ta osoba postoji. Ti nisi ništa manje svestan kad se identificiraš s tom osobom, i dalje, i pre i posle, uvek si svesan svog postojanja, misli, emocija, reči, akcija, okruženja, iskustva i misli se i dalje dešavaju u svesti. Tu ne postoji nikakav problem, deluješ, govoriš, donosiš odluke iz sopstvenog znanja, živiš sasvim normalno. Problem nastaje kad kreneš da ˝radiš na sebi˝ . Radiš na sebi istim tim umom koji je kreirao, hrani i održava tu izdvojenu osobu. Istražujući poveruješ da su ti potrebna nova znanja, nove tehnike, vežbe, meditacije ne bi li umirio um i postao svesniji. Čak i kad naučiš da ˝umiriš˝ um i dalje se oslanjaš na svoja znanja, i dalje hraniš i održavaš tu izdvojenu osobu, verujući da ćeš svesnost ˝otvoriti˝ umom. Život ti često ponavlja lekcije koje bivaju sve teže dok svoju pažnju ne usmeriš na unutra, na osobu koju si kreirao umom. Preispitivanje stavova, karaktera, osobina, navika, koncepata, u smislu da li su činjenice, istina uvek, u svakom odnosu, situaciji može ti pojasniti šta je konstanta, šta je promenljivo, a ako je promenljivo tad nije istina. Uočavanjem jedne ili više krupnih neistina, izdvojena umišljena osoba se urušava, smanjuje se i nestaje potreba da braniš sopstveni lik i delo. Um nije samo datoteka tvojih misli, emocija, znanja, um je i kreator tvojih okolnosti koje živiš. Ne prepoznaješ da je kreator jer si usmeren ka spolja sagledavaš okolnosti i prilagođavaš se skladno naučenom iskustvu, navikama. Ti se nisi rodio kao ta osoba, stvorio si je u umu. Kad se zapitaš gde je primetićeš da ne postoji, ne možeš je nigde naći, virtualna je, umišljena, izmišljena.
Urušavanjem te osobe ne postaješ svesniji, postaješ prisutniji u sopstvenom životu pa reakcije i odluke ne donose navike jer sve se menja i ti i okolnosti i drugi i situacije u kojima se nalaziš. Sem toga u stanju si da primiš, razumeš vančulne informacije koje su ti uvek bile dostupne a zbog usmerenosti na žuborenja uma ih nisi čuo, prepoznao.
Nestankom umišljene osobe ti ne nestaješ, tvoje iskustvo, uspomene, memorija ne nestaje, nestaju navike i vezivanja, nestaje strah i nerazumevanje.
Нема коментара:
Постави коментар
Hvala na komentaru