Čovek svesno, inteligentno biće ima potpunu slobodu misli i upravo ta sloboda mišljenja je ono što ga ograničava. Kako, zašto? Neke informacije svesti prihvata apsolutno, podrazumevaju mu se, nema nikakav sukob sa njima, zna da postoji, da diše, informacije iz okoline prima čulima, neke prihvata onakve kakve jesu, neke tumači jer mu takve kakve su nisu jasne, ili ih ne prihvata delimično ili sasvim zbog nerazumevanja, otpora, straha, neke se ne slažu sa njegovim konceptima, stavovima jer je formirao, kreirao osobu, koja veruje u sopstvena znanja, ideje o sebi i drugima jer uglavnom uočava razlike a ne ono što ga povezuje sa svima i svime. Samo prihvatanje različitosti od ostalih kreira otuđenje, otpor, strah. To otuđenje postoji samo u umu, mentalu a ne u stvarnosti. Otuđenje traži sigurnost, mir, ljubav, sreću što je neopevani apsurd jer samim postojanjem čovek to jeste. Otpočinje traganje i što više traži sve je dalje jer traži umom. Ni ne primećuje da to jeste u skoro svakoj situaciji kad se um umiri, kad uživa u onom što radi, u osobi sa kojom je, bilo da je to dete, roditelj, prijatelj, ljubav, stranac, kad je opušten bez misli, briga i želja, kad je zadivljen prirodom, samim postojanjem, kad daje i prima bez ikakvog umišljaja i potrebe.
Нема коментара:
Постави коментар
Hvala na komentaru