Svest i ˝rad na sebi˝

Kad krenemo da se istražujemo, ko smo, šta smo, pojavljuje se pojam svest, i pojavljuje se želja, potreba da je dostignemo a ne primećujemo da svakim korakom traganja se sve više udaljavamo od istine. Svaki pokušaj dostizanja svesti umom, razmišljanjem je osuđen na propast jer se ona tu ne nalazi iako se čini da smo joj novim saznanjima, tehnikama sve bliži i bliži. Nema je tamo gde je tražimo, a plus toga samim verovanjem da je treba tražiti sebi govorimo da je nemamo i tako se sve više udaljavamo od uvida i gde je i šta je. Kao da pokušavamo da vidimo vrh nosa. Vrh svog nosa možemo videti u ogledalu, ali u ogledalu ne vidimo sebe nego svoj odraz, nismo u ogledalu.

Uglavnom ne nalazimo na ispravno značenje tog pojma čak ni po enciklopedijama, a jedan od razloga je da to ne treba narodu, bolje je da ostane zabunjen.

U većini učenja, koncepata, verovanja svest se tumači kao nešto što treba postići, kao svetlo na kraju tunela, kao buđenje, kao rad na duhovnosti, kao prosvetljenje i stalno se ukazuje da je to cilj, da treba učiti, trenirati, ˝raditi na sebi˝  da bi se to postiglo.  Inteligencija zašto se to tako tumači i postavlja, kaže mi  da su moguća samo dva razloga, prvi da oni koji kreiraju i oni koji šire ta učenja nisu shvatili o čemu se radi a drugi verovatniji je da su im potrebni sledbenici i učenici koji će plaćati ˝rad na sebi˝.

Svest nije materijalna, svest nije objekt, svest nije nešto što možemo naći jer nikad nismo ni izgubili, svest je stalno prisutna.

Nije mi potrebno umovanje i razmišljanje da odgovorim na pitanja, da li sam živ, da li postojim, da li sam budan, gde sam u prostoru, šta je i ko je ispred mene, šta mi je u ruci, šta radim, šta mislim, jesam li svesan sada u ovom trenutku. Na sva ta a i mnoga druga pitanja odgovore mi daje inteligencija, prosto opažanje. Ta inteligencija je iznad uma, iznad razuma, iznad znanja. Problem je što se ta inteligencija pobrka sa sopstvenim znanjem pa postaje nemoguće uočiti razliku. Inteligencija odgovore daje jednostavnim opažanjem, ne treba joj tumačenje ni potvrda. Najlepša formulacija inteligencije je da je to sposobnost čitanja između redova. Odnosno nije sve onako kako izgleda na prvi pogled, čak ni na drugi, potrebna je pažnja, opuštena neusmerena pažnja, posmatranje svim čulima. Zašto svim čulima? Kad postoji, kad sebi dozvolimo opuštenu pažnju, bez napetosti, bez fokusa, bez očekivanja, kad su sva čula ˝uključena˝ tad nema uma, nema procesa razmišljanja, tad smo  sasvim ˝prisutni˝.  Kazaćete ali stalno su nam uključena sva čula, ne možemo ih gasiti ni paliti. Naravno da su čula tu sve vreme i da nam stalno ˝donose˝ informacije iz okoline, ali naša pažnja nije stalno neusmerena, uglavnom smo usmereni fokusirani na nešto, često na svoje misli, i sam proces razmišljanja ograničava ne prijem jer je on stalan nego prihvatanje informacija koje čula donose. U komunikaciji smo usmereni na sagovornika, sve ostalo je potisnuto, plus toga postoji šum, žubor misli koje teku i tada nam neke informacije koje donose čula, zvuci, kretanja koja su van našeg fokusa ustvari smetaju. Kad ne postoji neusmerena pažnja, a postoji fokusiranost tada je uključen um sa svojim tumačenjima, očekivanjima, ocenjivanjima, slaganjima, brigama, razočarenjima i u takvoj komunikaciji ne razumemo jasno šta nam sagovornik govori, ni njegove ekspresije, niti sebe i svoje reakcije, ni emocije, pa memorišemo samo taj žamor misli u svom umu, i posle te konverzacije u memoriji imamo SF igrani film umesto dokumentarca.

Radom na sebi trudimo se, želimo da budemo svesni stalno, ne spoznajući da to jesmo jer nam niko nije rekao ni objasnio.  Borimo se protiv misli, zaustavljamo ih novim, ućutkujemo um kao da je on krivac. Misli se javljaju u svesti, um ih tumači kad za to oseti potrebu, otpor, kad ima očekivanja. Misli nisu problem, problem je pažnja koja je usmerena ka njima. Nedavanjem pažnje misli nestaju. Davanjem pažnje bujaju i cvetaju. Misli pokreću i održavaju emocije.  Ideje i kreacije se javljaju kad nema misli.

Kad razmišljam, svesan sam svojih misli, svesan sam i kad ih nema, iz toga proizilazi da ja nisam samo moj um i moje misli. Osećam svoja emotivna stanja, znači svesan sam svojih emocija, znači ja nisam ta emocija koju trenutno osećam. Svesan sam bola u vratu dok ovo kucam, nisam taj bol. Svesan sam svih telesnih senzacija što mi govori da nisam samo telo. Sama inteligencija, opažanje mi govori šta nisam, a od uma, razuma, očekujem odgovor šta jesam, malo čudno? Um sam sebe ne može da pojasni a kamoli nešto što je iznad njega. 

Sopstvenim znanjem smatramo sve ono što smo naučili, prihvatili, iskusili, svoje ocene, stavove, usvojene koncepte, verovanja. Znanje samo po sebi je ograničeno i uz njega uvek ide neznanje.

Sva iskustva koja smo imali i koja imamo dešavaju se u svesti, a tumačenje i razumevanje tih iskustava nastaje u umu. Kad prisustvujemo nekom dešavanju čula nam donose trenutne informacije a tek potom se uključuje um sa tumačenjima, ovo mi prija ili ne prija, ovo je lepo ili nije, korisno, ovakvo onakvo. Opažanje donosi potpunu informaciju a um je tumači. Zašto nam je potrebno tumačenje kad već imamo inteligenciju? Zato što u nama postoji otpor, nerazumevanje, strahovi, želje, zbog usvojenih stavova, verovanja. Tumačenje je način da strahove potisnemo, odložimo, da se na taj način odmaknemo od sadašnjeg trenutka jer nam nešto sada ne odgovara takvo kakvo jeste. Informacije su u svesti, kompletne, sve, a mi ih umom opsecamo, skraćujemo ili proširujemo jer ih ne prihvatamo takve kakve su. Od tih svojih nerazumevanja formiramo sopstvena znanja nimalo ne sagledavajući svoje lično iskustvo, način ka koji smo kreirali ta znanja i verovanja. Iz tih i takvih znanja i stavova komuniciramo jedni sa drugima, ponekad smatrajući da nas neko ugrožava ako nam iznosi drukčija znanja verovanja, stavove. Dok nismo otvoreni za sve, da čujemo i razumemo, ovo ne znači i da to usvojimo nego samo doslovno da razumemo druge nećemo razumeti ni sebe, a i obratno ima istu težinu. Kad verujemo da nešto znamo stavili smo tačku na to znanje i ta tačka ma koliko mala bila nas ograničava, isto toliko koliko i to znanje. 

Svest možete tražiti tišinom, umom, tehnikama, verovanjem ali sve vreme dok je tražite ona je tu, i u najvećoj buci, i kad ima misli i kad ih nema tu je, gde god se u tom traganju pomerili oduvek je tu.  Ne postoji opcija, trenutak kad nije, i kad spavate tu je.

Ne verujte meni, slušajte sebe.

Svest je jedini iskaz, stanje postojanja, inteligencija postojanja sada.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun