Istina verovanje znanje

Da li je ono što smatramo znanjem istina?  Istina je jedna a svako ima svoju verziju zasnovanu na percepciji.  Da li je znanje koje naučimo u školama, fakultetima istina. Koliko je istine u tom znanju kad nauka s vremena na vreme izbaci nove teorije da bi nam pojasnila svet kakvim ga vidi u datom trenutku.  To znači ili da ono prethodno nije bilo istina ili ono što je trenutno znanje je tačno samo dok se ne dokaže suprotno. Jedan od naučnika je tvrdio da je sve relativno i ako to uzmemo u obzir znači da nema znanja nego samo trenutno važećih teorija.  Nauka polako izlazi iz materijalističkog koncepta postojanja iako je davno utvrdila da je preko 90% atoma prazan prostor, a sad tvrdi da nema praznog prostora.  

Ima li prostora van uma? Sve što sagledavamo, osetimo, čujemo, vidimo, pomirišemo, ukusimo postoji samo u umu, tačnije um nam pojašnjava da to sve postoji.  

Postoji li vreme, kretanje vremena? Ono što postoji postoji sada a umu je potrebno vreme da pojasni postojanje. Za um u sadašnjem stepenu svesnosti je potrebno vreme, tačnije linearno kretanje vremena da bi percepirao i tumačio postojanje. Meni um kaže da je nešto bilo juče i kad legnem da spavam probudiću se sutra. Problem sa tim je što sam uvek u sada ne mogu biti nikako u juče a ni u sutra jer sve što jeste jeste sada. Ja primećujem da starim, da sekundara na satu otkucava i da se vreme pomera ali to je ono što mi čula govore. Ja imam iskustva, sećanja da je nešto bilo ali ta sećanja kad ih prizovem odigravaju se sada, ja se ne vraćam u to vreme. Kad zamišljam sutra to je takođe u umu i sve te verzije koje zamišljam dešavaju se sada. Ne mogu se probuditi u sutrašnjem danu, mogu da kažem da sam se danas probudio i verujem da ću i sutra.

To mi govori da je i prošlost i budućnost u sada, da se prividno krećem u vremenu i prostoru jer su umu potrebne te dimenzije. Verovanje u koncepte nije znanje, koncepti su nam potrebni radi tumačenja da bi se potvrdilo trenutno znanje ali to i dalje ostaju verovanja a ne istina. To dalje znači da su moja znanja samo verovanja i sopstvena tumačenja.

Kad mi je jasno da ta uopštena znanja nisu istina nego samo tumačenja, kako tad protumačiti sopstvena iskustva, mišljenja, ocene, stavove, verovanja o sebi. Tokom dana stupamo u različite odnose, kao dete, kao roditelj, kao prijatelj, kao bračni partner, ljubavnik, pretpostavljeni, nadređeni i u svakom odnosu igramo različite uloge. U nekima smo iskreni, u nekima glumatamo, u nekima nastojimo da se dokažemo drugima, u nekima zaobilazimo istinu manje ili više, u nekima svoje stavove iznosimo glasno i jasno a u nekima ih prećutkujemo. Ponekad nas u sličnim situacijama a u različitim odnosima pokreću drukčije emocije.  Koja je od tih uloga ono što sam ja? Koja je od mojih osobina karakterna crta koja je uvek ista i nepromenljiva?  Nijedna jer sve zavisi od situacije i mog trenutnog stanja jer uviđam da sam sebe iznenadim ponekad, ono što nisam smeo, mogao, znao uradim i isto tako ono što sam smeo, mogao i znao ne uradim.  Ako su sva ta znanja o meni promenljiva i zavise od situacije do situacije da li je to znanje? 

A tek kakva su moja znanja o drugima kad su o meni takva. I drugi se ponašaju slično, i različito se iskazuju u raznim situacijama a ja verujem da su ocene i stavovi koje imam o njima istina i prema njima se postavljam u skladu sa svojim verovanjem. To znači da se moja verovanja menjaju od okolnosti do okolnosti, da nisu znanje i da nisu istina.

Šta me to tera da iskazujem da sam ja u pravu kad svako ima sopstvenu percepciju i rezonovanje. Ako nema dve istine kome je potrebna moja? Očigledno samo meni. Ako je to očigledno tad moja istina nije istina nego samo verovanje u sopstveno znanje. Do kad ću verovati da nešto znam, dok se ne razuverim, dok se ne razočaram, dok ne čujem novu teoriju koja će mi se dopasti i uklopiti u dotadašnje znanje? 

Jedina istina je da ništa ne znam. Kako da se ponašam kad ništa ne znam, da prihvatam sve što čujem, sve što smislim kao znanje?  Koje sopstvene ocene, stavove, verovanja, znanja da branim?  Preostaje mi kad znam da ne znam, da ne branim svoje znanje, da sve što čujem, vidim, osetim upoznajem svaki put ponovo i ponovo, bez ocena koncepata i stavova, da ne nosim breme neznanja sa sobom, da u drugim očima prepoznam svoja. 

Da bi razumeo znanje postojanja potrebno je samo da zatvorim oči, čula, jer to znanje postojanja, istina postoji u meni i ne treba joj tumač.


Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun