Dugo mi je trebalo da shvatim da taj avion ima red letenja, mesto s kojeg odlazi, odredište na koje sleće, mehaničare koji ga održavaju, a da na red letenja ne mogu mnogo da utičem, skoro ni na odredišta ne utičem, da avion često ide u krug i da najčešče vreme provodim pilotirajući od mesta do mesta koja opet nisu ona koja bi želeo da posetim. Što više pilotiram sve manje razgledam i istražujem mesta na koja sam sleteo. Sve manje je ushićenja, mesta na kojima boravim sporo se menjaju malim nevidljivim promenama pa ih ni ne zapažam. Ljudi koje srećem na tim mestima su u svojim pričama, radostima tugama problemima na koje uvek imaju iste reakcije i primetio sam da ih sve manje slušam jer ˝znam˝ šta će reći, uraditi, a i ja se takođe ponašam po navici, bez razmišljanja.
Ali i dalje pilotiram svojim avionom a on me nosi, nosi i podnosi. Ranije sam kad je oblačno leteo uglavnom ispod oblaka jer volim da vidim kud letim i šta je ispod i tako bio siguran gde sam u svakom trenutku. Kad je bilo nevreme leteo sam upadajuči u turbulencije i davao gas bez razmišljanja samo da bi što pre izašao iz nevremena. Zapamtio sam gde su orijentiri i ništa drugo mi nije bilo bitno, stići gde piše u redu letenja oslanjaući se na svoja čula i orijentire u prostoru. Dodavanje gasa i vožnja po lošim uslovima imali su učinak na avion i on je polako gubio svoj elan, brzinu, trebala mu je duža pista, više časova rada mehaničara koji su se starali o njemu, skuplji filteri za gorivo, troškovi putovanja su se povećavali ali avion je i dalje leteo.
Mehaničari su me upozoravali na šta da obratim pažnju, šta treba odmah, šta kasnije uradti i popravljali su sve što je potrebno. Kontrolori leta su mi odobravali let, govorili kojom pistom uzlećem, na kojoj visini letim, kada i kako da slećem. Sve savršeno funkcioniše, avion leti a ja pilotiram.
Iskustvo me naučilo da je bolje dok je nevreme, oluja popeti se iznad oblaka, ređi je vazduh, manje goriva, motor se manje haba, dalje pogled dopire, više se uživa u letenju.
Stalno sam nosio svoja dva sretna kamička i dok letim i dok ne letim iako mi nisu uvek donosili sreću bili su mi potrebni.
Putnike na letu sam sam birao i želeo sam da letim sa dragim osobama, da su tu da me nasmeju, zabave, podrže, ali njihovi planovi i vreme letenja nije se uvek poklapalo s mojim. Kad mi je neko ˝najviše˝ trebao desilo bi se da ne može samnom na let, bilo mi je prvo žao, kasnije mi je postajalo krivo, potom sam se ljutio na njih iako nisu bili tu. Imao sam i putnike koje nisam hteo da vozim ali kao po pravilu dolazili su na letove kad mi je bilo najteže i odvlačili su mi pažnju od pilotiranja pa sam se sve vreme branio, sklanjao od njih a oni iskakali pred mene nenajavljeni i spremni da mi naude.
Što sam duže leteo sva ona sanjana predivna mesta bila su sve dalje. Drugi su mi govorili koji je put najbolji, kada da krenem, kako da stignem, šta da promenim, šta da popravim, nisam mogao birati koga vozim, ko se švercuje, a najgori su mi bili oni koji su imali stalne karte.
Tokom jednog leta kroz nevreme izdižući avion iznad oblaka shvatio sam da je tu nešto pogrešno i da iako upravljam avionom ustvari ne mičem se nigde, sve je isto a samo pilotiranje je u stvari privid moje slobode.
Sinulo mi je uz glasnu munju da sam u stvari ja avion i da je moje pilotiranje tamo ovamo pogrešno, da oni koji mi govore kako, kada, kuda u stvari ne žele najbolje, da ˝mehaničari˝ to rade onako kako njima odgovara, da sa onima koji su mi dragi ne umem najbolje da se razumem, da mi izgleda da me stranci bolje razumeju, a u stvari sam sebe nisam razumeo.
Odlučio sam. Nisam obnovio licencu za pilotiranje, prestao da slušam kontrolni toranj i menahičare, zaboravio sam sva pravila letenja, navigacije i odjednom su mi mesta na kojima sam stalno boravio bila nova i nepoznata vredna istraživanja, drage osobe sam razumeo mnogo bolje, prestao sam da se skrivam od ˝teških˝ i primetio da imam mnogo više vremena, slobode, radoznalosti i ljubavi. Mnogo češće je osmeh boravio na mom licu pa su se i oni koje sam sretao više osmehivali. Sretni kamičci su samo kamičci, a sreća je sve vreme bivala u meni a ne u njima, nisam je trebao poklanjati kamenčićima.
Sa osmehom na licu se setim svog pilotiranja.
Kad sretnete avion koj maše krilima nasmejte se, možda nema pilota.
PS
Miran i siguran let i pozdrav bivšim kolegama pilotima, kontrolorima leta i mehaničarima.
Besplatan uvodni razgovor o Tri principa sat vremena:
Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun
Нема коментара:
Постави коментар
Hvala na komentaru