Sretna Nova

Sreća je u vama a ne u Novoj!
Svetlo je u vama i sad i u ovoj!
Ogledala niste, sijate iznutra.
Ljubav nek vam krasi i oči i usta.
Živeli!!!

Darovi

Vreme je darivanja. Sem ljubavi koju vam darujem evo još jednog dara, raspakujte ga i uzmite ako vam se sviđa.

Naučio sam i odlučio da sve što mi život donosi shvatam kao darove. I ljude i reči i predmete, situacije, sve su to darovi. Kad su već darovi ono što izgovaram je reč: hvala. To hvala mi dopušta da biram koji ću dar prihvatiti a koji ću ostaviti  donosiocu. Ljutnju, bes, ¨ružne˝ reči, prazne priče, ono što mi ne prija ostavljam donosiocu, ja biram ljubav.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Lepota

Lepota je u oku posmatrača.   Kad uživamo u pejzažu, muzici, slici, voljenima, deci, ljubimcima..., osećamo telesnu senzaciju – vibracije povezanosti sa tim što trenutno posmatramo. Uživamo u tome što nam je lepo čini nam se da je to izvor i pokretač senzacija u telu.  Senzacije pokreće sama povezanost koju osetimo kad nešto posmatramo ali bez imenovanja onog što posmatramo, bez razmišljanja, bez fokusa, naprotiv, tu je antifokusiranost. Samo bivanje i prihvatanje postojanja tada pokreće senzacije u telu, a to je ljubav.  Lepota je ljubav sama.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Um, misao, navike

Šta je to um. Apstraktni termin li nešto što je opipljivo merljivo, postoji.  Da li je um stalno prisutan? Gde je kad utihne misao? Jesu li ga naučnici pronašli u telu, jesu li pronašli neku misao u telu?   Um je samo baza podataka naučenih, memorisanih odnosno moje lično iskustvo, naučena znanja, verovanja, koncepti, obrasci ponašanja i emocije.  Um čine energetski zapisi u telu a ono nije samo fizičko.
Sva iskustva koja doživljavam se pojavljuju u svesti, svesan sam tela, senzacija, pokreta, emocija, čula, misli, reči. 

Um je u stvari virtualna svest koju sam kreiram, o sebi, o drugima, o svetu, svemu što poznajem, tačnije što mislim da poznajem.  Kreiram tu virtualnu svest iz jednog jedinog razloga – traganja za srećom.  Onog trenutka kad razumem, spoznam da sam izdvojen, tada počinje da se javlja otpor, nerazumevanje, neznanje, strah i kreće potraga za srećom.
Moja percepcija realnosti i realnost se uveliko razlikuju, zbog ograničenja svojih čula, zbog svojih verovanja i stavova, zbog svojih emocija, imam sopstveno sagledavanje te realnosti, sopstvenu percepciju kojom kreiram svoje iskustvo.
Da li um nešto zna, odlučuje o nečemu?  Da li misao zna? Odlučuje li nešto misao?
Um ne zna, svest je ona koja zna. Lažno ja, izdvojena osoba misli da zna.  Moj um je moj identitet, moje iskustvo moje znanje, moje emocije.  Da li sam ja taj um? Svest je ta u kojoj je i um i telo.   Izdvojena osoba, lažna osoba, virtualna svest, ego, su razne imenice za jedno isto. Ta osoba postoji samo u umu, ponela je neke energetske zapise i pre rođenja, kreirana sopstvenim razmišljanjem, ocenama, stavovima, konceptima, verovanjima.  Ta osoba  ne postoji stalno, nije stalno prisutna kao osoba, kao celina, nego su  prisutni samo fragmenti, stavovi, verovanja, koji se pojavljuju u mislima u datim trenucima, razmišljanju, odnosima, situacijama.  
Osobe nema – virtualna je, ne postoji, nije svesna, ne diše, ne jede, ali želi, zahteva, odlučuje.  Kako to nema je ali zahteva, traži, želi. Gde je sem u umu, odnosno ni tu nije, tu su trenutno potrebni fragmenti.   Kako to funkcioniše? Misao se pojavi u svesti, ne objekt predmet, samo misao. Dok mislim za sebe da sam ja samo um i telo izdvojena osoba pravi izbor od misli koje se pojavljuju. Primer prva misao: gladan sam, sledeća: mogu da odem u restoran na večeru, sledeća: mogu da pogledam u frižider. Pošto već imam lične stavove, verovanja, uverenja, navike, biram misao koja u meni proizvodi najmanji otpor ili kad je to moguće najveće uživanje, a u stvari izbor prave moje stečene navike. Kad želim nešto da promenim u životu biram ˝put kojim se ređe ide˝. 

Kako to da nekad biram brige, nervozu, neraspoloženje? Prosto – navikao sam telo na to stanje, na tu telesnu senzaciju, fiziku i hemiju koja se u takvom stanju odigrava u telu – emociju.  Isto kao što se naviknem na kafu, čokoladu, piće, duvan bilo šta, iako smatram da nije zdravo.  Kako se odvići od takvih misli, stanja, od neraspoloženja? Jednostavno. Prepoznati da je to samo otpor izdvojene osobe u trenutnoj situaciji koji se pojavljuje, a odnosi se na neko uverenje.  Znači to je sadašnji trenutni otpor nečemu što vidim, čujem, radim a ne slaže sa nekim mojim prethodnim uverenjem, stavom. Misao se buni protiv prethodne misli - stava.  Ne buni se  u prvim trenucima ni telo, prvo se opire jedna misao drugoj. Ako je jači otpor tad i telo počinje da reaguje, pokreće  telesne senzacije, emocije.  Počelo je mišlju i završava se kad ta misao nestane. 
Svest se ne buni, naprotiv ona upravo ˝omogućava˝ da doživim birano iskustvo i sve vreme je tu pa sam svesan i vremena i prostora i tela, postupaka, misli i reči. Kad shvatim da se bore samo misli moje jedna protiv druge, da nema ničeg drugog što me uznemirava nego je to samo misao, tad lagano nestaje i telesna reakcija jer više nema realnu podršku zbog koje bi se pojavila. Prestaje navika. A kad taj proces pokrenem sa jednom navikom, emocijom, programom, on postaje zarazan jer ubeđenja, stavovi, koncepti otpadaju sami od sebe ko zrele kruške. 
Malo je teže pokrenuti taj proces jer uvek mi se čini da reagujem na spoljašnje okolnosti, čini mi se da je sve što me uznemirava spolja van mene, nečije reči, postupci, situacije, vesti. U stvari  uznemiravaju me jedino sopstvene misli sadašnje i prethodne jer sam tumačim ono što je ispred mene, i ranije i sada.
Čemu se opirem, neko je nešto rekao, to je njegov stav mišljenje a moje mišljenje se tome opire. Čekaj malo, žulja me reč? Ako znam šta sam, ko sam, ničija reč, stav ne može to da promeni. Samo ako prihvatim, preuzmem taj tuđi stav samo tad se moje prethodno mišljenje moj stav može suprotstavljati.  To znači bunim se jer prihvatam tuđi drukčiji stav. Ako ga prihvatam zašto se bunim, ako ga ne prihvatam, ne preuzimam, imam li razloga da se bunim?  Da ali u tim situacijama ne razmišljam na taj način.  Dobro evo sad dok sam miran mogu da sagledam kako to u stvari izgleda, i to razumevanje da se bore misli moje protiv mene je uzrok mom ponašanju.  Reči su samo reči i ništa više a moja tumačenja i percepcija me dovode u neprilike.  I povrh toga svest je uvek tu a moje reakcije i postupci ne izgledaju mi uvek svesni.  Težim da budem svesniji a šta to znači, da li je to moguće. Nije, svest je prisutna, šta god radio, spavao, bio budan, ljubio, sretan, nervozan uvek je tu. Šta nije u redu ako je sve to tako? Aha, Eureka!!! Moji prethodni stavovi, uverenja nisu u redu. Da ih menjam  za nove? Ne jer i ti novi će sutra postati besmisleni. Pa kako? Mogu li bez stavova, uverenja, koncepata. Izgleda mogu. A potrebno znanje gde je, kako do njega?  Tu je, uvek je dostupno, kad nema verovanja, ˝znanja˝, mišljenja, odgovori na postavljena pitanja se pojavljuju sami. Malo čudno sa tim odgovorima je što nisu uvek isti na isto pitanje, svaki sledeći put su jasniji, koncizniji, precizniji i svi se na kraju svode na jedan: svest ljubav sreća mir su jedno, uvek svuda prisutno, to je energija u neprestanom kretanju koja sve prožima i povezuje.
Život, priroda je uređena tako da se za ono što se odigrava, dešava koristi najmanje potrebne energije, jednostavno, savršeno.  Prateći i oponašajući prirodu, a naučeni da smo izdvojeni od drugih i u nama se javljaju se otpori, kreiraju se želje u traganju za srećom, kreiramo svoju virtualnu svest – um, i mnogo vremena provedemo u tom traganju, tražeći sreću u objektima, vezama, svuda sem tamo gde je uvek prisutna.
U suštini mi ljudska bića imamo dva osnovna stanja  ili smo sretni ili tragamo za srećom.  Lični izbor.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Misli i reči

Svest je uvek, svuda neprekidno prisutna, izvor je i esencijalna ˝supstanca˝ svega postojećeg. Svest je jedna, sve je jedno, svest ne prepoznaje objekt kao nešto izdvojeno.

Ja sam svestan svog tela, pokreta, telesnih senzacija, emocija, misli, reči koje izgovaram. Svest je neprestano prisutna i sva moja iskustva se dešavaju u svesti.  Svest je sama realnost i sve ˝vidi˝, zna. Čula su ograničena pa oči vide samo 0,3% energetskog spectra, slično je i sa ostalim čulima. Samim tim i moja lična percepcija je ograničena, a plus toga prepoznajem samo ono što imam u svom ličnom iskustvu od ranije. Moja percepcija je ograničena i mojim načinom razmišljanja, sagledanja stvari, mojom ˝izdvojenom osobom˝ koja ima sopstvena verovanja, stavove o sebi, drugima, svemu što ima u iskustvu. Sve što spoznajem sagledavam kroz to iskustvo.  To moje iskustvo i emocije su baza podataka memorisanih u telu – ne samo fizičkom.

Pošto sam kreirao i formirao izdvojenu osobu koja ˝zna˝ da je ona taj um i telo, ona komunicira sa ostalima prepoznavajući samo drugo telo i kroz komunikaciju drugi um. Reči koje upućujem toj drugoj osobi se odnose na nju, jer je očigledno da ta osoba čuje moje reči i izgovara svoje.

Moje misli se pojavljuju u svesti kao trenutna zgusnuta vibracija, dajem im značenje na osnovu prepoznavanja, razumevanja, percepcije  i komuniciram sa drugom osobom.  Pošto se misli pojavljuju u svesti a ne obrnuto, svest ˝zna˝ da nema druge osobe, drugog objekta, kome se ja obraćam, i sve moje misli, izgovorene reči u stvari ostaju meni iako mi se čini da su upućene nekom drugom. Više puta ponovljene misli, reči postaju moji stavovi, verovanja a oni ostavljaju energetski vibracioni zapis u telu. Iako sam reči upućivao drugom, bile one komplimenti ili ogovaranje one su moje iskustvo moj energetski zapis. 

Kako je u prirodi sve balansirano iako se neprestano kreće tako i te moje energetske zapise u telu očekuje balans pa se oni vremenom opet pojavljuju u svesti kao misli, kroz situacije, događaje, koji se s vremena na vreme ponavljaju dok ne naučim lekciju odnosno dok ne prihvatim ono čemu postoji otpor u meni.  Kao što svest ne poznaje druge tako ne prepoznaje ni moje ocene ovo je dobro ono je loše, ovo volim ovo ne volim, ovo hoću ono neću, jer sve što se ispoljava u realnosti je upravo tako kako treba da bude u ovom trenutku. Koliko puta se dogodilo da upravo ono što neću, ne želim, to kroz iskustvo proživim.

Svest ˝prepoznaje˝ moje misli, a ne druge osobe, a ne objekte, ne prepoznaje ni hoću neću, i ˝omogućava˝ mi da proživim iskustva zasnovana na sopstvenim stavovima, razmišljanjima, mislima, rečima jer su oni moj energetski sačuvan zapis.

Veoma je važno šta mislimo, još važnije šta izgovaramo, jer to zapisujemo po telu da bi proživeli to iskustvo. Kad nekog hvalimo, kritikujemo ili ogovaramo mi imamo svoj stav o tome, iz stava proizilaze reči i rečenice koje se odnose na nekog drugog, a ono sa čim se ne slažemo postoji u nama. Kako? Ako postoji otpor nečemu to postoji u nama inače se ne bi javio otpor.

Pošto se misli pojavljuju u svesti, a svest mi ˝omogućava˝ da proživim svoje stavove, verovanja ne bi li ih izbalansirao da taj otpor koji postoji u meni nestane, znači li to da ja utičem svojim energetskim zapisom na druge pa se zbog toga oni ponašaju kao ogledalo u kom treba da prepoznam sebe.  Ne oni imaju svoj energetski zapis, svoje stavove, svest  nije samo moja, svest ˝zna˝ moje misli, stavove, zna i onog drugog i prosto nam omogućava interakciju.  Tek kad u meni nestane otpor prema nekom, prema njegovim rečima, mišljenjima, stavovima, delima, tada je naučena lekcija. Naučena lekcija – nestanak otpora ne znači da mi ne reagujemo, da ne odgovaramo, to znači da smo prestali: da branimo sebe, da se pravdamo, da napadamo. To znači da vidimo onog drugog jasno kao i sebe, da ga razumemo, da ga poštujemo isto kao i sebe,  da nemamo spremnu agendu  ponašanja – spisak mana drugog, da se ne prepuštamo naučenim obrascima ponašanja, nego smo potpuno svesni situacije, reči, dela i svojih i tuđih. Tada je naša reakcija normalna, čista, ne polazi iz veličanja sebe i umanjivanja drugog ili obratno ako smo ranije imali strah od te osobe.

Tada posle nekog vremena nestaje otpor i u onom drugom, ne zato što mi utičemo rečima ili delima na njega, već stoga što postoji svest da više nema otpora da nema sa čime da se sukobi, da nema razloga ni za odbranu ni za napad.  Da bi se lekcija naučila i prihvatila i kad u nama nestane otpor život nam je ponovi par puta prosto da utvrdimo naučeno.

Kad prepoznam u onom ˝drugom˝ svest – esenciju  a ne osobu, kad prestanem da se opirem po nekom svom stavu, odnosu briše se taj energetski zapis i ja se isceljujem. Razumevajući sebe, razumem sve ostalo.

Čuditi se što mi je život ovakav a ne onakav kakvog bi hteo je apsurd, jer ja – izdvojena osoba sam svašta i mislio i govorio i o sebi i o drugima, sve se zasnivalo na mojoj oceni i percepciji, a očekujem u iskustvu samo ispunjavanje želja, ne razumevajući da sam sam ja niko drugi prizvao i izazvao upravo ovakvo iskustvo koje živim.

Neko će iz ovog izvući zaključak da treba misliti pozitivno, pričati pozitivno o svemu pa neće imati ˝loših˝ iskustava.  Svest ne prepoznaje polarizaciju pozitivno negativno, sve ima svoj suprotan polaritet, oba polariteta čine celinu, i ne možeš izabrati jedan kraj polariteta a da sa njim automatski ne ide i druga  krajnost. Tražeći sreću imaš stav da si nesretan, tražeći zdravlje da si bolestan…….

Kad kroz sopstveno iskustvo spoznaš kako je sve povezano, da je sve jedna celina, da ne postoji ništa što nema svoj suprotni polaritet, kad spoznaš da se sve odigrava baš kako treba u pravo vreme, na pravom mestu, kad prestaneš da se opireš onom što ne razumeš ili ti se ne sviđa,  dopustićeš sebi više svetlosti i u telu i u životu, tom svetlošću obasjati i ˝druge˝. Isceljujući sebe iscelićeš sve.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Balans

Iako se svakog trenutka sve kreće i menja, priroda, život, svest sve neprestano dovodi u balans. Kako to da nam izgleda da naše telo nije u balansu, raspoloženja, prehlade, bolesti? Itekako je u balansu, samo što ne prepoznajemo da mi nismo samo telo, samo um. Svest balansira naš um i telo i iako nam se ne čini tako, preispitajmo svoja uverenja, svoje koncepte, stavove, o sebi o drugima, društvu, svemu što nas okružuje, i ne samo trenutne nego i one od ranije. Naše neprihvatanje i nerazumevanje trenutnog stanja i traženje rešenja van sebe, želje koje nas odvlače od sadašnjeg trenutka, strahovi od konstantne promene svega, usvojena znanja i uverenja prvenstveno o sebi ostavljaju tragove na telu koje nije ništa drugo do materijalizacije sopstvenih koncepata, potiskivanja, neprihvatanja, otuđivanja. Svest nas neprestano dovodi u balans ponavljajući nam slične situacije i odnose (ogledala) da bi uvideli šta sa našim stavovima, odnosima nije u redu, a mi to ne razumemo i samo ponavljamo ista ponašanja, emocije, navike. Sve što postoji je energija, vibracija a mi našim otporima zaustavljamo protok te energije i to se lako vidi na telu. Ako je sve neprestana promena zašto svoje usvojene obrasce ponašanja, koncepte, uverenja ne menjamo ili još bolje zašto ih ne otpustimo, oprostimo se od njih. Strah, bežanje iz sadašnjeg trenutka, kreiranje želja koje se sve svode na to da nekad kasnije budemo sretni kreirali su virtualnu svest – um – odvojenu ličnost – ego a kad se preispitamo duboko to što mislimo odnosno verujemo čulima da smo odvojeni od svega drugog što postoji i da smo drukčiji je uzrok odmaka od ljubavi, prihvatanja, prepuštanja, uzrok straha, i našeg investiranja u sreću, mir, ljubav koja je van nas. Ta pogrešna investicija kreira emocije koje su samo potvrda koliko smo se udaljili od svog osnovnog stanja.  U suštini imamo samo dva osnovna stanja ili smo sretni ili tragamo za srećom, sami biramo.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Materija, um, svest

Materija, um, svest nisu tri odvojene realnosti, nisu tri različite ˝stvari˝ to su samo tri različita načina razumevanja jedne iste stvarnosti.
Za onog ko veruje i oseća da je njegova esencija samo telo, sva njegova iskustva su usklađena sa tim verovanjem.
Ko veruje da je esencijalno um, smatra da se mišljenje, telesne senzacije, emocije, dodir, vid, sluh, miris, ukus sve desavaju u umu.
Ko zna da je večno prisutna svest sve vidi onako kako jeste, iskustvo koje se pojavljuje sa tim razumevanjem je da nema granice između unutrašnjeg ja i spoljašnjeg sveta, da ne postoji razlika između onog ko gleda i objekta koji gleda – onog što je viđeno, javlja se iskustvo apsolutnog znanja. Javlja se sama suština ljubavi samim kolapsom između unutrašnjeg ja i spoljašnjeg sveta, taj jaz, ta distanca nestaje i pojavljuje se sama suština i lepota ljubavi.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun
 

Lekcija

Svest mi omogućava iskustvo, ne um, um ga samo memoriše i to delimično. Misli koje se pojavljuju su iz svesti, odatle se pojavljuju i tu nestaju, i one uvek imaju veze sa prostorom i vremenom u kojem sam i svest mi kroz te misli pušta da doživim, proživim iskustvo i naučim neku lekciju. Dokle god ne savladam dobro lekciju slična ili ista iskustva se ponavljaju. Šta je lekcija koju treba da naučim? Otpor. Treba da sagledam gde je, odakle je, ko se opire i čemu. Kad mi se to pojasni lekcija se ponovi par puta da utvrdim gradivo pa nestaje. Dolazi nova sa istom temom otpora. Lekcija nije naučena kad potisnem otpor, kad kažem sebi, nema veze neka to tera svoje ja ću svoje, ili kad taj otpor memorišem u telu. Lekcija je naučena tek kad uvidim ko se opire, čemu se opire i kad se sa tim otporom ponesem oči u oči i spoznam šta je, kad mu kažem da ne vredi da se sakriva kroz uverenja, emocije, da ga prepoznajem takvog kakav je i da mu se zahvalim na druženju.
Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Talasi

Dok je glava ispod površine trazeći zadovoljstvo za um i telo talasi mi ne smetaju.
Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Potpuno prihvatanje prepuštanje poverenje i poštovanje

Tražimo li naočare po stolu, po futrolama, džepovima, po stolu kad su nam na nosu. Pipamo li se i štipamo da proverimo da li smo to mi i da li smo budni. Idem li do ogledala da vidim da li sam to ja tu. Sve vreme smo tu, sve vreme smo svesni sebe, postojanja, svojih pokreta ali i svega onog na čega se fokusiramo. U svakoj sutuaciji, svakoj okolnosti svest je prisutna. Ne pitamo se da li smo budni, ne pitamo se u kom nam je položaju telo, da li dišemo, da li mislimo, da li radimo nešto, jednostavno znamo. Neprestano jesmo, uvek smo prisutni, uvek svesni. Svest ne možemo uključiti a ni isključiti umom, um ne prepoznaje i ne vidi svest ma koliko se trudili. Može li kap spoznati more, može li talas spoznati okean. Svest prepoznaje misao, stavove, koncepte, mišljenja ali ništa ne radi s tim, samo je tu, kao ekran na kom se prikazuju reči, slike, zvuk. Ekran se ne menja, svejedno mu je šta se odigrava na ekranu. Mi nismo samo ekran koji neko uključi i isključi i gleda sa strane. Živi smo imamo misli koje se pojavljuju, imamo stavove, znanja o sebi drugima i svemu, imamo emocije, telesne senzacije. Naučili smo šta je za nas dobro, pozitivno, lepo. U umu nam se odnekud pojavljuju misli i neke pustimo da nestanu, a neke nam ne daju mira pa ih razmatramo sa raznih strana, nešto zaključimo, kažemo, uradimo povodom njih. Kome te misli ne daju mira, svest je tu i ona je potpuno mirna, um u kom se misao pojavila takođe je miran, um je datoteka – baza podataka, a i telo je neko vreme mirno. Ko nije miran, ko pruža otpor toj misli? Možda ego? Gde je taj – to što zovemo egom, šta je to? Diše li to sa nama, u nama, gde boravi? U umu. Zar mu tu nije mračno, zar ne gladuje, žulja li ga nešto, treba li mu jastuk, šta radi ono vreme kad se ne javlja, spava li? Ako je u umu tad ne može biti ništa drugo sem skupa misli, stavova, koncepata. Pa šta se onda buni, ako se misao sama po sebi ne buni, umu je svejedno, ko se to javlja, ko se uzbudio. Lažna ličnost? A gde je ona? Gde stanuje? U umu, opet misao, skupovi podataka …. Ipak nešto se buni, a ego i lažna-odvojena ličnost su samo skupovi misli. Kroz život smo usvojili određene stavove o sebi, ti stavovi su mišljenja skup misli i ništa više od toga, to nije poseban i nezavisan entitet od nas, već samo skupovi misli, ništa drugo. Usvojeni stavovi su vremenom proizveli i određene senzacije, neke su slabije neke jače ali postale su navika koja nam pokazuje da nam nešto prija manje ili više ili uopšte ne prija. I te navike, stavovi, programi kako god ih zvali su samo skupovi misli o nečemu. Pa kako to da se misli bune ako je to nemoguće? Ne bune se misli, mi smo nekako prihvatili da su te misli naš identitet, da nas one određuju i svaka pa i mala suprotnost sa nekim našim pojedinačnim stavom izaziva otpor i automatski pokreće reakciju. Pokreće misao koja kaže: ˝taj i taj tvoj stav o tebi je ugrožen hajde uradi nešto˝. Misao ne može i ne vidi da ti, čovek, telo, um,svest nisi ugrožen, misao kaže da je prethodno usvojen stav – skup misli ugrožen. Tako je lako prepustiti se mislima kad zaboravimo da mi nismo samo um.
Zašto nas misli tako opterećuju, opsedaju, pa dolazi do toga da razni učitelji gurui i ini preporučuju da se ne misli, da se nešto uradi sa mislima, da su misli smeće, malte ne da je neophodno formirati recycle bin – korpu za smeće, samo ne kažu kad i kako i gde prazniti to smeće jer ono kad ga i ubacimo u korpu i dalje ostaje na hardu. Nema potrebe da se bilo šta radi sa mislima, da se trenira um da bude bez misli, da se bacaju u kantu, one nisu objekt, predmet, one su kao oblak ili oblaćić na nebu, a od nas zavisi da li će otploviti dalje ili će kišiti. Ako nekoj misli imamo otpor odnosno ako joj se suprotstavi neka ranije usvojena misao eto lagane kišice a možda i pljuska. A misao je i dalje samo misao, ali pokrenut je ceo naučen i usvojen proces: ugrožen si pa se brani.
Mi biramo ona stanja u kojima se osećamo prijatno i na osnovu tih stanja određujemo kojoj misli kada i koliko dajemo značaj. Neko od vas će pitati a zašto onda ostajemo u stanjima u kojima nam nije prijatno, besu, ljutnji, depresiji, tugujemo. Pa i na ta stanja smo navikli svoje telo, u njemu se tokom tih stanja dešavaju hemijske i fizičke reakcije na koje smo se navikli. Na taj način smo kreirali svoje emocije. Može li se odnavići od toga? Može ako svesno i potpuno pratite ta misaona i telesna stanja, kad im dopustite da traju i uvidite odakle potiču, kad ih apsolutno prihvatite takva kakva jesu ne skrivajući se i ne suprotstavljati im se. Sve ono čemu pružate otpor to jača.
Život se neprestano odigrava, sve se svakog trenutka menja a mi želimo da imamo kontrolu i da u svakom trenutku znamo šta se dešava, kako i zašto. Upravo ta težnja za kontrolom koju je nemoguće ostvariti je izvor nerazumevanja, neznanja, straha i nesigurnosti i jedan od glavnih pokretača otpora, misli koje se opiru sadašnjem trenutku i traže neko drugo rešenje iz prošlosti ili u nekom očekivanju i verovanju.
Ima tu još nešto bitno što bi trebali znati. Mir, sreća, ljubav, ispunjenost, svesnost su naše osnovno stanje, ali svako od nas drukčije shvata te pojmove, za nekog je mir kad ne radi ništa, za nekog je sreća samo ono stanje kad je ushićen kad treperi, za nekog je ljubav kad misli o osobi koju voli. Neko će se nasmejati na mali prst, a nekom osmeh ne možeš ni silom navući. Sreću tražimo u objektima, u odnosima i čim se oni izmaknu nema nam sreće. O ljubavi mislimo, merimo, ocenjujemo, sanjamo pa je samo zato što je nosimo u umu ne prepoznajemo u sebi, potpuno isto kao što ni svest ne spoznajemo. Ljubav o kojoj mislimo ne možemo deliti onako kako se to dešava dok smo u tom stanju, možemo kreirati samo emociju koja se ponekad pojavi pa nestane. Pričamo o bezuslovnoj, ovakvoj, onakvoj ljubavi, dokle god razglabamo, mislimo, pričamo, ne osećamo je, nismo na toj vibraciji niti je sa drugima delimo pa se čudimo kako nema povratne reakcije, zašto boli, zašto je ima pa nema. Reći ćete mi delimo emociju ljubavi. Lepo ali emocija je kreirana mislima, u svakoj od emocija ima manje ili više prikrivenog straha. Kad prođe zaljubljenost partneru nađemo gomilu zamerki koje u stvari nisu nove, merimo koliko, kako, šta i za neko vreme ljubav postane matematika i bol. A slično je i u ostalim odnosima.
Ljubav, mir, sreća, ispunjenost su samo različite reči za isto stanje. Kad jednom osvestite to stanje znaćete, neće vam trebati niti ćete naći reči kojima se to može opisati. To stanje je tu uvek dostupno samo nas naš fokus odvlači od toga jer se na našem ličnom ekranu odvija mnogo stvari kojima dajemo previše značaja, ponešto ne razumemo i ne shvatamo pa se formirani strah od neznanja, nerazumevanja i ne prihvatanja sakriva kroz emocije a one nas tad zadovoljavaju i ispunjavaju neko određeno vreme dok su nam u mislima. Kad aktivno slušate muziku u kojoj uživate, kad telo samo od sebe treperi, kad se javlja želja za pokretom plesom kakvo je to stanje? Kad radite nešto u čemu uživate i kad vas to sasvim zaokupi i ispuni koje je to stanje? U kakvom stanju vam se javljaju ideje, kreacije? Mislite o tome ali ne previše da opet ne ostane samo misao, osvestite ta stanja i istrajte u njima šta god da radite.
Sve se svodi na Potpuno Prepuštanje, Prihvatanje i Poverenje, a i na Poštovanje.
Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Svest, ego, emocije

Pristup kosmičkoj energiji blokiran je egom; uvidi-shvatanje blokirano je iluzijom; istina blokirana lažima; ljubav tugom; volja sramotom; zadovoljstvo krivicom; opstank strahom.

Ego     Čovek za razliku od svega ostalog živog na planeti ima i sposobnost slobodnog mišljenja. Dok je mali nešto emocija i iskustva mu usade roditelji a zatim uči na sopstvenom iskustvu, a vremenom mu se uvaljuju tuđa iskustva i ˝znanja˝ koja prihvata kao svoja. Upoređujući se sa drugima kreira svoju ličnu svest o sebi, svoja ˝znanja˝, svoje emocije stvarajući svoj identitet osobe koja ga razlikuje od drugih. Taj kreirani identitet se obično naziva egom. Razne ˝škole˝, razni učitelji imaju različit odnos prema egu. Po jednima bez ega se ne može živeti, po drugima ga treba kontrolisati, po nekima ubiti. Sami kreiramo sopstvene stavove o svemu. Boriti se protiv iluzije, a kreacija uma o nama samima je samo iluzija, ne možemo. Takođe niti ubiti tu iluziju ne možemo jer ne znamo gde joj je glava a gde rep, ne znamo gde boravi. Podatke – ˝činjenice˝ o sebi često menjamo a da to ni ne registrujemo. Ti sopstveni stavovi – mišljenja su stalno promenljiva kategorija. Poslednji uneti su oni važeći i njih se pridržavamo neko vreme dok ne usvojimo nove.. Memoriju napunimo informacijama i znanjima baziranim uglavnom na tuđem iskustvu, manji deo ispunimo kreacijom o sebi i svetu sopstvenim iskustvom, i to kao znanje nosimo sobom i ne odričemo se ˝znanja˝ i o sebi i o svemu nizašta na svetu, čak ni kad uvidimo da su promenljiva ko i čarape. U datoj situaciji iz sopstvene memorije izvlačimo ranije formirane stavove o sebi i drugima i oni traju samo toliko koliko ih imamo u umu, koliko mislimo da su nam potrebni, ne nosimo ih sobom stalno, samo ono što je trenutno u umu, što su nam čula unesu kao informacije spolja, to živimo i na osnovu toga i reagujemo. Upravo ti kreirani stavovi i mišljenja iz prošlosti su brana informacijama iz polja svesti koje su nam dostupne u sadašnjem trenutku.

Iluzija
Naučenim načinom razmišljanja kreiramo iluziju. Kad nešto imenujemo, odnosno kad usvojimo pojam za nešto o tome prestane razmišljanje. Drvo je drvo, slon je slon, reka je reka. U školi se sprečava individualnost, kreativnost, razmišljanje. Uče se ˝činjenice˝ a one su malo je reči čudne, sa dve strane granice uče se različite činjenice za iste događaje. Kad se promeni vlast promene se i činjenice. U istom razredu se kod jednog nastavnika uči da su im preci postali od majmuna, a kod drugog nastavnika da su nastali kao božje delo. U poslednje vreme ˝činjenice˝ za istu stvar, oblast se triput brže menjaju nego što oni koji pišu udžbenike uspevaju da isprate. Usvajamo ˝znanja˝ od autoriteta zdravo za gotovo i postajemo toliko sigurni u svoje znanje da ga i prodajemo. ˝Znanje˝ koje smo stekli je uglavnom tuđe iskustvo. Kad više svedoka nekog događaja ispričaju svoje činjenice pitamo se da li su bili u isto vreme na istom mestu. Ponekad nas i čula varaju. Kao šlag na tortu povrh svega navedenog svoje iskustvo kreiramo tako što ono što svojim čulima primimo obojimo svojim razmišljanjem na primer ovo je dobro, onaj ne govori istinu, ja nisam za to, to je skupo………… Te svoje trenutne ocene klasiramo, memorišemo, i njima se služimo u sasvim novim situacijama. Mi se menjamo neprestano, drugi, priroda takođe a u novoj situaciji služimo se ranijim iskustvom i dok um prebire po memoriji i poredi situaciju koja je pred nama jednostavno nije u stanju da objektivno razume tu novu situaciju iako su čula uključena jer je zauzet razmišljanjem. Sagledavanjem situacije post festum nestala je većina informacija iz tog trenutka a ono čega se setimo poredimo sa prethodnim iskustvom i tako kreiramo novo, iz jedne iluzije idemo u novu. Kad se sve to sagleda nije ni čudo što se plašimo promena. Takvi očajnički verujemo u sisteme koji su organizovani da bi ˝nama˝ bilo bolje, države, vojsku, zdravstvo, školstvo, banke, mnoge druge, i nikako da sagledamo kome je bolje, odnosno da što više hranimo te sisteme oni postaju sve gori.
Kad bi se oslanjali na svoje iskustvo mnogo više bi naučili o sebi, drugima, prirodi. Videli bi da sunce greje sve, bez obzira na rasu, veru, težinu, lepotu. Posmatrajući reku videli bi koliko smo povezani jedni s drugima, naučili bi kako se prolaze prepreke, naučili bi da čistimo za sobom kao što to reka radi ne pitajući ko je bacio. Posmatrajući stablo naučili bi da verujemo u sebe, da se opustimo kad vetar duva i kad je nevolja, a ne da se zgrčimo. Posmatrajući životinje naučili bi kako se živi u sadašnjem trenutku ne čekajući bolje sutra. Fokusirajući se na disanje shvatili bi da udišemo isti vazduh koji su disale generacije pre nas, da ista čestica koju smo udahnuli je udahnuta nebrojeno puta od svih i koliko zavisimo jedni od drugih.

Laž     Iskrenost i poštenje su stvaralačke snage univerzuma. Laži, iskrenost i poštenje imaju posledice na našu volju, odlučnost, stvaralaštvo, prilagođavanje svetu, doživljavanje sebe, prihvatanje u društvu. Za nas same je bitno da li smo iskreni, pošteni, da li lažemo jer to se radi svesno i samim tim ima posledice po nas, u tim trenucima nebitne, nevidljive ali trajne. Laž je laž, nema male, velike neophodne, sve je to laž. Kad se prestane sa lažima posle nekog vremena i samo prećutkivanje smeta. O posledicama laganja na druge neću ni govoriti. Ako dosad niste primetili sad naglašavam ono što dajete to i dobijate ali pojačano.
Tuga je emocija koja blokira ljubav ali ne ljubav shvaćenu kao emociju nego ljubav kao naše iskonsko stanje. Tuga se javlja nakon materijalnog ili emotivnog gubitka. Jačina i trajanje su zavisne od značaja koji se daje izgubljenom a ponekad i zbog ˝očekivanih˝ reakcija okoline. Tugujemo kao deca za izgubljenim igračkama, položajem, statusom, poslom. Tugujemo za bivšim ljubavima, za dragim osobama, za onima koji su nas napustili trenutno ili zauvek. Kako se odnosimo prema dragim osobama dok su pored nas? Zašto nam se sve podrazumeva pa im ne govorimo ono što im mislimo dok su tu? Tuga je bežanje iz sadašnjeg trenutka u sentiment i evociranje nečeg što ne postoji. Kad nas neko napusti zauvek, umre, maltene ga okrivljujemo, to posmatramo samo sa svoje sebične, egoistične strane, kao da ne znamo da je smrt sastavni deo života. Normalniji odnos prema životu, prema onima koji su nas napustili a i prema samom sebi je radost i zahvalnost što su deo svog života proveli sa nama, što su nas svojim prisustvom činili sretnim, što smo se sa njima vraćali svom iskonskom stanju. Sve što nam se dešava u životu ostavlja trag na nama i dešava se zbog nekog razloga baš nama a ne nekom drugom. Sve zaslužujemo iako ne smatramo da je to tako. Neki to zovu karmom, neki sudbinom, neki ne veruju ni u jedno ni u drugo, a svi se čudimo izazovima koje život stavlja pred nas.
Sramota je najniža, najteža emocija koju sami sebi možemo natovariti, teži teret od toga ne možemo nositi i ta emocija vodi direktno u samodestrukciju do smrti. Ona utiče na našu snagu volje, motivaciju za život, rad, kreaciju, odnose, zdravlje, sve to poništava, sve urušava. Češće je sami sebi nametnemo nego što nam na to ukaže neko drugi jer nam lična savest – najniži oblik svesti kaže da smo nešto užasno loše uradili jer se poredimo sa drugima. Pri tom uopšte nismo sposobni da sagledamo da bi ti sa kojima se poredimo najverovatnije uradili isto ono što smo i mi samo da su ˝hodali u mojim cipelama˝ neko vreme. Često osobe koje osećaju sramotu misle da ih okolina stalno i u svakom trenutku osuđuje i odbacuje čak i kad promene sredinu u kojoj borave i gde niko ne zna za njihove ˝grehe˝. Svoja razmišljanja, stavove osude i presude sebi ne nestaju promenom sredine. Sramota sprečava normalne odnose sa drugima jer stalno izjeda i traži ogledalo u drugima iako je tamo nema.
Sopstveno osuđivanje da smo nešto loše uradili je neprihvatanje da je to bilo naše prirodno stanje i da smo to uradili iz nekog razloga koji nam je tad bio opravdan. Preuzimanje odgovornosti je znak svesnosti, a preuzimanje odgovornosti nije odbacivanje nego naprotiv prihvatanje da sve što smo činili sebi i drugima smo mi i naša priroda, nekad svesna nekad manje svesna. Nikakvo osuđivanje i sakrivanje ne može uticati na čin koji smo uradili, to je tako kako je i to smo mi. To su iskušenja koja jednostavno moramo proći i nositi se s njima, ne odbacujući deo sebe jer to ne možemo nigde dalje odbaciti do u svoje emotivno i fizičko telo. Mi smo nešto uradili u trenutku i naknadno shvatili kako to deluje i na druge i na nas. Jednog trenutka ćemo spoznati da sve što radimo drugima radimo samo sebi iako nam to tako na prvi pogled ne izgleda.
Krivica je veoma niska vibracija, emocija koju sami sebi kreiramo, teža od nje je samo sramota. Dešava se da sami sebe optužimo pa potom i osudimo za nešto što smo u nekom trenutku uradili a zaboravljamo da smo uvek postupali uvek onako kako nam odgovara i da smo sve to kako postupamo mi i niko drugi. Kasnijim sagledavanjem sebe optužimo zbog neke ˝ružne˝ reči ili ˝lošeg˝ postupka i tako pojačavamo negativnu emociju. Na isti način na koji sami sebi sudimo, kad sudimo drugom pa ga odredimo krivim ta krivica nema ama baš nikakve veze sa njim nego sa nama jer je smeštamo u svoje emotivno polje – telo i kasnije se mi sa tim nosimo i borimo iako mislimo da to nema veze sa nama. Opraštanje sebi ili drugome je takođe način na koji sami sebi tovarimo krivicu, jer da bi sebi ili nekom nešto oprostili prvo proglasimo krivim. I opet tu krivicu smeštamo u svoje ˝telo˝. Razmislite malo o opraštanju, optuživanju i odnosu prema samom sebi, čemu sve to vodi i zašto se tako ponašate. Kad uvidite da vam optuživanje i krivica ne donose dobro otpustite sve svoje i tuđe ˝grehe˝ jer oni ne postoje nigde sem u vašem ličnom razmišljanju, a kad ih otpustite nestaće i iz vašeg emotivnog tela i to je put ka isceljenju.

Strah        Korene straha smo najvećim delom pokupili nesvesno kao deca, upijajući vibracije i emocije roditelja i ne znajući šta je to. Kasnije smo ga vremenom nadogradili i izgradili snažnu emociju koja sobom povlači najjače telesne senzacije od svih drugih emocija. Strah je skoro uvek povezan sa pojmovima Ja, moje, nemam, ne mogu, ne smem. Najčešći strah nastaje iz brige da će se nešto izgubiti. Strah je kao i svaka druga emocija formiran mislima, i da bi ga osetili potrebne su misli koje ga prizivaju, a njih najčešće ne registrujemo pa nam se uvek čini da je pokrenut spolja van nas nekom situacijom. Strah je pokrenut mislima, svesno ili nesvesno i jedino ga misli održavaju. Promenom misli strah nestaje kako je i došao a to jednostavno znači da je i strah produkt mišljenja, kreiran stav, obrazac ponašanja i ništa više od toga. Kad se razume da je strah misao i ništa drugo lako ga se osloboditi i rasteretiti samo nametnutih ograničenja a i očuvati i popraviti zdravstveno stanje.
Svest je univerzalna za sve što je postojalo i postoji. Iz ˝polja˝ svesti svaka ćelija, svaka biljka, životinja, svaki čovek prima potrebne informacije za život, rast i razvoj. Sva naša iskustva se dešavaju u svesti, a memorišu u umu. Svesni smo tela, senzacija, emocija, pokreta, misli, govora... Čovek je svesno biće ima slobodu mišljenja na osnovu koje kreira svoje verovanje, znanja, iskustva, emocije.
Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Svetlost, informacije

Svest - svetlost je informacija, informaciono polje u kome su misli, ideje, mudrost, svest, kreacije, sveukupno iskustvo postojanja eonima, sve je zapisano i ostaje u svetlosti. Svi izumi, sve note, stihovi, sva kreacija, sve apsolutno sve je tamo, nema ničega što nije.
Iz svetlosti nama dolaze misli koje mi prihvatamo ili ne prihvatamo pa razmišljanjem kreiramo svoja lična iskustva. Naša razmišljanja i prebiranja po sopstvenom iskustvu, znanju onog šta nam odgovara a šta ne, nas ograničavaju u primanju ideja i kreacija koje su svud oko nas. Kad ne razmišljamo dozvoljavamo da se ideje i kreacije spuste. Samo odsustvo fokusiranja, pažnje na nešto, bez razmišljanja o tome dozvoljava nam da primimo nove ideje i kreacije. Kad odbacimo svoje ograničene stavove o bilo čemu dostupna nam je mudrost koja je tu sa nama sve vreme ali ne možemo je razumeti i prihvatiti jer smo se ograničili svojim sopstvenim iskustvom i navodnim znanjem.  Dok sumnjičavo razmišljamo dostupne su nam samo nepovezane misli iz tog polja, kreacije i nove ideje su nedostupne, naša memorisana ˝znanja˝ jednostavno su suprotstavljena sa svim što je nepoznato. Samo uverenje da nešto znamo nas ograničava. Hvatamo se za dostupne deliće od kojih pravimo sopstvena iskustva.  Upravo zato i razmišljamo na razne načine da bi samo te misli nekako posložili i sredili umesto da dozvolimo kreaciji da se spusti u celini. U ovoj eri informacija previše nepotrebnog smeštamo u memoriju po kojoj neprestano prebiremo. Brzo se živi pa premalo vremena imamo da bi um pustili da miruje i primi potpunu traženu informaciju iz polja u kom postoji pa zato guglamo po sebi, netu i drugima i čudimo se što nam to izguglano ne odgovara i ne slaže se sa nama.
Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Biti budan

Jasnoća, bistrina uma u svakom trenutku. Voda u jezeru se zamuti kad zakoračimo u nju jer smo zamutili talog na dnu i prestaje da bude bistra. Posle nekog vremena sve uznemireno se slegne i voda postaje bistra ponovo. Naš um kad razmišljamo prebiramo po svom znanju, iskustvu je isto kao i zamućena voda u jezeru. Kad dopustimo da te misli razmišljanja odu, slegnu se kao talog u jezeru, tada je um bistar. To ne znači da nema misli u umu, već samo da ih… onakve kakve dolaze nepromenjene, neimenovane, neobojene, otpuštamo. Kad je um bistar neko vreme i kad se fokusiramo, zakačimo na neku od misli, ideja, koje dođu odnekud informacije pristižu same od sebe iako ih ranije nismo imali u svom znanju, iskustvu. Na neki čudan način znamo, jednostavno znamo, osećamo da su one tačne prave i o njima se nema šta razmišljati, to tako jeste, i tad osećamo zadovoljstvo kreacije zvane život. Kad nas ta misao, ideja usmeri ka nečemu, da odemo negde, da uradimo nešto, da sretnemo nekog, pročitamo nešto treba je prihvatiti i uraditi to jer to je upravo ono što nam sad treba. Život sam zna kad je pravo vreme za ono što se događa iako mi umišljamo da imamo kontrolu. Sve se događa uvek u pravo vreme, bez obzira na naše planove, razmišljanja, programiranja. Sunce izlazi i zalazi uvek u tačno vreme ni sekund pre ni sekund posle, uvek na vreme.
Kad posmatramo stvari, dešavanja zamućenog uma, brigama, problemima koje nosimo, nismo u stanju da potpuno razumemo dešavanja, situacije. Naknadno razmišljanje o tome se svodi na zaključivanje bez mnogo informacija koje su nestale jer ih nismo bili svesni u datom trenutku, pa su naši zaključci i rešenja proporcionalni tom gubitku informacija, i u većini slučajeva samo delimično ispravni, neretko i pogrešni. Moramo li nositi svoje brige i probleme neprestano sa sobom? Utiče li ta naša briga, nervoza, sekiracija na krajnji ishod tih problema? Nimalo. Pa zašto ih nosimo neprestano? Da nam ulepšaju dan?
Kad je um bistar sve ono što osetimo preko svojih osnovnih čula lako razumemo, prihvatamo jer se događa, dogodilo se i ništa tu naše razmišljanje ne može promeniti. Na nama je samo da u onome što nam prija uživamo, onome što nam ne prija ostavimo takvo kakvo jeste.
Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Radovi na putu

Šta se dešava kad kopaš po svojim verovanjima, konceptima, razmišljanjima, stavovima pa kreiraš nove koji imaju istu težinu i značaj kao i prethodni, imaju rok trajanja nekad kraći nekad duži. Ne služe ničemu sem zabavi ličnog uma. Može li se prihvatiti i razumeti nešto što se desilo odbijanjem, potiskivanjem, razmišljanjem šta bi bilo da je bilo ………..

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Želje

Mi imamo dva osnovna stanja ili smo sretni ili smo u traganju za srećom.
Sve želje se u suštini svode na jedno - traganje za srećom. Traganje van nas, negde nekad tamo. Želja je otpor, neprihvatanje sadašnjeg trenutka. 
Šta su to želje, odakle potreba da kreiramo želje, šta nam one govore o nama samima? Šta u stvari dobijamo ispunjavanjem sopstvenih želja? Možemo li sagledati šta to nemamo kad znamo koje su nam želje? Želja je sopstveno priznanje sebi da nešto nemam. Ako želim biti zdrav govorim sebi da nisam i da mi nešto treba da bi bio zdrav a to znači da živim i hranim bolest a ne zdravlje. Želim neki predmet, igračku, auto, i kad to dobijem imam biću srećan, zadovoljan, miran. Da li je baš tako? Uvek se posle nekog vremena javi ista želja koja zadovoljava trenutno zadovoljenu emociju, sreću, nesigurnost. Želja da volimo da nas neko voli podrazumeva da ne volimo, da nismo voljeni. Odakle to dolazi to nerazumevanje života? Samo od neprihvatanja sebe takvog kakav jesam, sa svim svojim ˝vrlinama, manama˝ odnosno od sopstvenog razmišljanja i ocenjivanja kakav sam. Ako sam sebe ne volim ne razumem odakle očekivanje da će neko dugi da mi pokaže šta je to vredno u meni, šta to voleti. Sve naše sopstvene ocene, mane, vrline, kreirani stsvovi, krivice nas udaljavaju od onog što jesmo. Nijedan naš stav ocena ne ˝drži vodu˝ sve vreme, promenljivi su ali ih i dalje nosimo i dozvoljavamo da nas ometaju. Svako od nas ima nešto u svom izgledu, u prirodi, u ponašanju sto ne prihvata takvo kakvo jeste. Samo to ne prihvatanje i razmišljanje zašto je to tako, zašto nije onako, šta bi kad bi… stvara nam ograničenja i udaljava nas od onog što jesmo. A jesmo i mir i ljubav i sreća ali isto tako jesmo i nemir i odsustvo ljubavi i nesreća zavisno od onog šta smo sami o sebi smislili. Sami niko drugi nego sami mi. Kako prihvatiti, razumeti, voleti drugog kad sam sa sobom nosim nepotreban teret svojih razmišljanja. Sve tad ocenjujem kroz zamagljene naočare i nit vidim sebe niti drugog, već vidim svoju izmišljenu sliku o sebi i na osnovu nje ocenjujem druge. Želje nas vuku napred ali delom i nazad.
 

Šta bi bilo kad bi bilo

Prirodni izvori svetlosti Sunca, mesec, galaksije, planete, leptir koji maše krilima u Kaliforniji sve to utiče na nas jer smo deo jedne celine. Ipak na stanje… naše sopstvene energije najviše utičemo svojim trenutnim razmišljanjem i emocijama kojima se prepuštamo. Predajući se obrascima ponašanja koje smo kreirali i emocijama, dozvoljavamo sebi da se ponašamo neadekvatno sadašnjem trenutku nego reagujemo iz suženog stanja svesti bukvalno iz prošlosti, zauzeti procesom vraćanja i održavanja naučenih obrazaca i samim tim ograničavamo razumevanje trenutne situacije iako nam neprestano pristižu nove i nove informacije mi nismo u stanju da ih sagledamo razumemo i prihvatimo. Kalkulišući kako bi bilo da je bilo i šta bi bilo kad bi bilo ne dopuštamo umu pregled trenutne situacije, stanja, ostavljamo to za kasnije i samim tim kasnijim tumačenjem nestale su informacije koje smo imali u datom trenutku. Naši tako formirani stavovi i iskustva nas ograničavaju, i u stvari kreiraju nove obrasce ponašanja i to neprestano činimo. Zato i ne vidimo da se pitanja koja imamo u stvari pojave kad ne prihvatamo odgovor odnosno informaciju, jer je ne razumemo. Probleme kreiramo svojim razmišljanjem u suženom stanju svesti i rešenja tražimo u sopstvenom iskustvu a ona nisu tamo jer tad ne bi imali problem. Kad se prepustimo informacije bez našeg intelektualnog uplitanja, odgovori i rešenja su tu, naše je da ih prihvatimo.
Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Opraštanje

Šta je u stvari opraštanje. Oprostiti nekom zvuči tako dobro, humano. Opraštamo sebi kad smo učinili nešto loše, ili drugima kad su nam nešto rekli ili učinili…. To što je učinjeno je učinjeno, što je rečeno rečeno je. Pre nego što sebi ili nekom oprostimo mi smo sebi natovarili krivicu, sebi ne drugom. Uvek ili u većini situacija radimo ili govorimo ono što je najbolje za nas u datom trenutku. Ponekad nešto izgovorimo i učinimo u afektu, bez razmišljanja o posledicama. I drugi se isto tako ponašaju kao i mi, zašto ih tad okrivljujemo. Ponekad izgovaramo ˝teške reči˝ pa iz njih proizađu i teška dela. Reči su samo reči, ali kad ih čujemo prihvatamo ih lično, dajemo im značaj i težinu ne shvatajući da one samo govore o onom ko ih izgovara a ne o nama. Uvek iskazujemo sebe i kad govorimo drugom ili o drugom. Smatrajući da je neko kriv za nešto mi u sebi kreiramo emociju krivice, jer to se onog drugog ne dotiče ima veze samo sa nama. Da bi potisnuli tu krivicu mi opraštamo. Kad oprostimo nekom uživo to još nekako ima smisla jer time govorimo da ga prihvatamo onakvim kakav jeste. Kad opraštamo sebi, ili nekom drugom svojim razmišljanjem samo potiskujemo osećaj krivice. Krivica nam daje i mogućnost kajanja, pa kad se pokajemo postajemo bolja osoba, da li? I krivica i opraštanje i kajanje su samo umni koncept naučen i prihvaćen i u stvari su samo bežanje od sadašnjeg trenutka i ostavljanje rešavanja potisnutog nerazumevanja za kasnije. U stvarnosti se ništa ne menja, ono što se dogodilo ostaje takvo kakvo jeste, mi to nismo prihvatili i razumeli na pravi način i samo sebi kreiramo emocionalne probleme. Šta činiti umesto opraštanja i okrivljivanja bilo sebe bilo drugog? Razumeti i prihvatiti sebe u celini a ne samo svoju idealizovanu sliku, ta slika je iluzija iz koje kreiramo i iluzije o drugima. Prihvatiti i razumeti druge nemoguće je kad ih posmatramo kroz svoje zamagljene naočare. Ono što je izgovoreno i učinjeno u afektu, bez promišljanja je samo to ništa više, to je trenutak nepažnje, suženog stanja svesti pa ne treba tome pridavati značaj koji nema pogotovo kad znamo kako to na nas utiče. Možemo li činiti nešto drugo umesto što razmišljamo o sebi, drugima, kreirajući i jačajući nepotrebne ˝negativne˝ emocije? Sigurno da. Možemo živeti u sadašnjem trenutku razumevajući šta se događa umesto boravka u prošlosti.
Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Život i tobogan

Život je ogroman beksrajan tobogan – roller coaster kojim se krećemo. Ima svoje cikluse, ritam i brzinu. Dok se vozimo ka visinama čini nam se da ne uživamo dovoljno pa samo iščekujemo trenutak stizanja na sam vrh da bi tek tad bili zadovoljni i sretni. Prepuštanjem i prihvatanjem možemo potpuno uživati u svakom momentu uspinjanja a ne samo u toj jednoj tački – jedinici vremena kad stignemo.
Kad krenemo nizbrdo briga šta nas očekuje dole tera nas da kočimo, da se sve laganije spuštamo jer otpor i strah sve više rastu. Prepuštanjem i razumevanjem i kad idemo nizbrdo ne opirući se, lagodnije i brže izlazimo iz neželjenih situacija ne produžavajući nepotrebno boravak u takvim stanjima. Svojim trenutnim mislima određujemo da li şvesno i razumevajući šta se dešava reagujemo ili smo se prepustili naučenim obrascima ponašanja, emocijama i tako ograničili potpuno razumevanje situacije u kojoj smo pa reagujemo nesvesno, u afektu.
Sami odlučujemo u svakom trenutku, stanju niko drugi nego mi sami, pitanje je da li to sebi priznajemo ili ne. Prihvatanjem u stvari prihvatamo sopstvenu odgovornost za svoja stanja i reakcije. Prepuštanje ne znači da nemamo reakcije nego da su one odgovarajuće situaciji, da nismo u afektu nego svesno reagujemo ne povređujući ni sebe ni druge. Nijedno stanje nije trajno i sve će proći.
Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Osnovna komunikacija

Od vremena tam tama, dimnih signala, telegrafa, radia, telefona pa do današnjih tehnologija interneta i mobilne i satelitske telefonije komunikaciona sredstva se neprestano menjaju i usavršavaju.
Mi međusobno komuniciramo rečima, očima, gestovima, govorom tela, izgledom tačnije verbalnom i neverbalnom komunikacijom.
Najstariji oblik komunikacije kojeg danas nažalost nismo svesni   je energetska, vibraciona komunikacija. Svaka ćelija, preciznije svaki sastojak ćelije vibrira i prima i šalje informacije iz etera iz sekunda u sekund tačnije u svakom hiljaditom delu sekunde i sve te promene koje se dešavaju na ćelijskom nivou naš mozak ne može ni da isprati, mozak jedino registruje promene u funkcionsanju organa. Naše telo takođe prima i šalje informacije svesni mi bili toga ili ne.
Misli su najtananija energija koja postoji ali iako slaba ta energija je svud u prostoru, neograničena ni vremenom trajanja ni daljinom, jednostavno je beskonačna energija, informacija. Sve što postoji prima i šalje potrebne vibracije, informacije koje omogućavaju život. Seme biljke nema GPS, nema barometar, nema toplometar a raste i razvija se kad se steknu uslovi. Kad se posečemo rana zarasta jer svaka ćelija zna kad šta i kako radi bez uticaja mozga. Informacije se razmenjuju i sve se odigrava kako je to sam život uredio.
Naše srce je organ koji najbrže prima informacije. Više od polovine ćelija srca su neuronske ćelije i one su starije nego ćelije mozga.   Naučnim eksperimentima je dokazano da srce nekih pola sekunde pre svih drugih čula prima i reaguje na spoljne iformacije. Srce takođe i emituje informacije o našem psihofizičkom i emocionalnom stanju.  Deca lako očitavaju informacije i emotivna stanja roditelja i sredine i usvajaju reakcije odraslih bez razmišljanja iako ne razumeju reči, razloge, stavove.
Neki od nas koji imamo četvoronožne kućne ljubimce primećuju da oni često reaguju na naša stanja.
Pored nekih osoba nam je sasvim prijatno a pored drugih totalno neprijatno nevezano od njihove verbalne i bilo kakve druge komunikacije. Jednostavno osećamo vibracije, energiju koja nam prija ili ne prija. To uglavnom osetimo samo kad su te energije jače. Da bi mogli uvek da osvestimo te vibracije i informacije koje dolaze do nas potrebno je da usmerimo celokupnu pažnju na osobu, osobe koje su sa nama da ih slušamo i srcem i telom a ne samo ušima i očima. Naše stanje nekprekidnog razmišljanja i razna emotivna stanja sprečavaju nas da osetimo prihvatimo i razumemo neprekidni tok informacija iz etera, univerzalne svesti celokupnog postojanja.
Naše telo ima prave informacije ali za nas postaju bitne i važne one koje je obradio lični um a to ustvari nije ni deseti deo ukupnih informacija koje smo primili. To je isto kao da pročitamo samo naslove u novinama i kasnije diskutujemo o tome ili pogledamo trejler filma i ˝sve˝ nam je jasno.
Ponekad smo u stanju da pre nego telefon zazvoni znamo ko nas zove, ili jednostavno imamo odnekud neku informaciju u vezi naših bližnjih iako je nigde nismo videli ni čuli. Retki su u stanju da komuniciraju mislima pa se o tome jako malo zna. RNG (random noise generator) je uređaj kojim su naučnici u ˝Projektu globalne svesti˝   merenjima dokazali na osnovu šokantnih globalnih događaja (smrt princeze Dajane i 9.11. rušenje WTC)  promene stanja kolektivne svesti više od osam sati pre samih događaja.
Svi smo čuli kako se pacovi razbeže pre nego što se dese neke katastrofe. I naše telo je u stanju da primi  upozoravajuće informacije, samo što smo mi otupeli na njih jer smo lični um opteretili neizmernom količinom nepotrebnih, nekorisnih informacija i naučeni smo da sve što primimo kao informaciju sagledamo kroz svoje prethodno iskustvo i ako se ta informacija ne slaže sa iskustvom jednostavno je odbacimo. Takav način razmišljanja i sagledavanja svega kroz prethodno naučeno iskustvo i ˝znanje˝ nas je udaljio od osnovnog komunikacijskog kanala i sve ono što bi mogli prihvatiti kao bitno za nas, naš život, ne razumemo jer smo sami sebe ograničili.   U ovom brzom vremenu razmene informacija naučeni smo i na multitasking odnosno da radimo više stvari odjednom da bi preživeli. Upravo taj multitasking i način razmišljanja stvaraju blokadu koje nismo svesni.
Većina od nas se srela sa trgovcima koji od vrata do vrata prodaju svoju robu. Mnogi od njih su navalentni i imaju na umu samo kako da ostvare svoj cilj odnosno prodaju ne birajući način. Kad ih već pustimo u stan, kuću, naš govor tela pokazuje da smo u stvari u prvim sekundama susreta očitali njihove namere koje nisu baš najbolje za nas a retko kad smo svesni i govora svog tela, povlačenja, prekrštanja ruku i nogu, šaranja očima što dalje. Uglavnom svojim razmišljanjem odlučujemo na slatkorečive ponude pa se posle ponekad pokajemo. Sasvim drukčije se ponašamo u susretu sa trgovcima kojima je stalo do nas i naše dobrobiti.
Često smo čuli da je prvi utisak o nekom koga sretnemo najtačniji i najvažniji a oslanjamo se samo na osnovna čula a ostale informacije koje smo primili ne razumemo.
Identifikujemo se sa raznim ulogama koje obavljamo u društvu, položajem, zanimanjem, radnim mestom, intelektom, emocionalnom zrelošću, i često na osnovu te identifikacije komuniciramo sa drugima. Nismo svesni da naše telo uvek apslolutno uvek šalje tačne informacije u kom smo mentalnom, fizičkom, emotivnom stanju. Koju god ulogu igramo, glumatamo, nebitno koliko smo dobro utrenirani, naučeni pažljivom sagovorniku ne treba mnogo da zaključi s kim ima posla jer nas naše sopstveno telo odaje.  Komunicirati energijom vibracijom, stanjem svesti možemo sa svime što postoji. Mirnog uma boraveći pored drveta, reke, planine posmatranjem i prihvatanjem postajemo svesni da smo jedno sa onim što posmatramo. Ono što posmatramo se menja samim našim posmatranjem.
Svoje osnovne komunikacijeske sposobnosti gubimo robujući savremenoj tehnologiji i jurnjavi za beskorisnim informacijama. Mi komuniciramo jedini s drugima i sa svim što nas okružuje samim svojim postojanjem.
Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Razmišljanje

Zamislimo na tren da ne postoji ego, da ne postoji podsvest, da ne postoje emocije, duša, bog. Šta nam ostaje kad toga nema. Ostajemo sami sa čulima i mislima koje nam se trenutno vrte. Nekim mislima pokrećemo telesne senzacije koje smo sami svojim ranijim razmišljanjem i davanjem na značaju naučili i prihvatili kao obrazce ponašanja u datim situacijama. Ti obrasci su uglavnom kreirani da bi lakše podneli nepoželjna iskustva i imali trenutne i brze odgovore na njih. Čini nam se da se ti obrasci pokreću sami da mi nemamo uticaja na ta ponašanja da je to nešto jače od nas i izazvano van nas kao odgovor na ono što nam prenose čula u datom trenutku.
Mi ne komuniciramo samo svojim rečima, gestovima, izgledom, odećom nego i vibracijama odnosno energijom koje uglavnom nismo svesni. Naše srce je organ koji ima više neuronskih nego mišićnih čelija i starije je nego mozak i prve informacije koje primamo iz spoljašnje sredine primamo srcem. U većini situacija nismo svesni ni informacija koje srce primi a te informacije se svode na ono što je dobro za nas i šta nam prija a šta ne. Informacije o onome što nam ne prija preuzima lični um i tada nastaju razmišljanja i zapleti.
Trenutne misli su pokretač, njima i zadržavamo obrasce ponašanja ali mislima i jedino mislima možemo i trenutno zaustaviti te obrasce. Datoteke našeg iskustva nisu male i onu koju trenutno odaberemo postaje primarna. Setimo se nekog prijatnog doživljaja – stanja i automatski se pokreću telesne senzacije dok ne pomislimo na nešto drugo, isto tako kad prizovemo neko loše iskustvo. U realnom životu se događaju razne situacije i samo naše promišljanje o njima priziva obrasce.  Šta ćemo odabrati u sadašnjem trenutku je samo na nama i nema veze sa onim šta se spolja događa jer smo u mogućnosti da sami biramo. Kad se pokrenu ti obrasci, telesne senzacije sprečavaju nas da razumemo energetske informacije koje i dalje primamo, prevedeno to znači da nismo svesni trenutka u kome smo nego komuniciramo nesvesno u afektu. Naše ponašanje zavisi od toga šta i na koji način trenutno razmišljamo, da li nešto prihvatamo, negiramo ili je irelevantno.
Kad osvestimo mogućnost izbora i prihvatanja život postaje lična krecija, igra i tad u bilo kakvoj situaciji smo tu svesni jer imamo izbor.   Misli koje nam dolaze imaju samo onu težinu koju im sami dajemo ni veću ni manju.
Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Mir je tamo gde ga ne tražimo

Tragamo za mirom, ljubavi, srećom. Gde je taj mir za kojim tragamo, da li je to mir kad isključimo sva čula, meditacija možda? Kako biti u miru dok je telo u pokretu, može li se tad umiriti um kad sva čula primaju gomile informacija, a misli stalno dolaze? Donekle može ignorisanjem misli koje se pojave, prepuštanjem, prihvatanjem. Pravi istinski mir je razumevanje da je sve što postoji jedan veliki živi organizam, da smo mi samo jedna ćelija ili nešto još sitnije u tom organizmu i da nismo u mogućnosti spoznati celu sliku. Sve što se događa na planeti, univerzumu je samo život koji ima svoj tok i jedino što u stvari i možemo preduzeti je da podržimo taj tok ne mešajući se, ne kočiti ga, prihvatiti ga u potpunosti baš takvog kakav jeste. Naši stavovi da je nešto dobro ili loše temelje se na našem ličnom iskustvu a ono je kreirano na osnovu čula i razmišljanja, a tako često imamo dokaze da nas i čula i razmišljanja varaju. Naša razmišljanja i stavovi su često promenljivi a te promene skoro ni ne registrujemo. Krećemo se i dok spavamo, zemlja se kreće oko sunca brzinom oko 30 km/sec, a sunce nešto sporije od 200 km/sec kroz svemir a nama izgleda da se sunce okreće oko zemlje koja stoji.
Da li je to što je trenutno dobro za nas dobro i za ostale, za društvo, za planetu, za univerzum? Kako to sagledati? Možemo li ubediti druge da oni prihvate naše stavove? Zar nema svako svoj put, način i vreme? Po čemu su naši stavovi vredniji i umniji od drugih? Zar nije dovoljno izneti svoja razmišljanja, stavove, uvide pa da ih oni koji su zainteresovani i kojima je vreme prepoznaju?
Ako smo osvestili da su ˝bolesti˝ samo telesna upozorenja da nešto sa našim emocijama, stavovima, ponašanjem nije u redu i da nam omogućuju da to osvestimo da bi nešto promenili, kako to da imamo potrebu pomoći i onima koji nas nisu pitali za pomoć. Da li im svojim mešanjem činimo medveđu uslugu zarad veličanja sopstvenog ega. Ako u našem telu postoje i crvena krvna zrnca sa svojom ulogom i ˝slobodni radikali˝ sa svojom i znaju u svakom trenutku šta i kako rade bez našeg uticaja, kako ne uvidimo da se isto to dešava i na nivou planete, a i celog univerzuma.
Sve što jeste ima svoju svrhu u korist života ali je mi u celosti ne sagledavamo a spremni smo da sudimo i sebi i drugima i odlučujemo šta je dobro a šta nije a povrh toga znamo da da naše neprihvatanje onoga što jeste nanosi štetu nama samima. Brigama i problemima samo štetimo sebi. Borbom protiv ˝zla˝ samo dajemo svoju energiju tom ˝zlu˝ i jačamo ga.
AIDS je bio usmeren na smanjenje populacije ali ga je život sam pobedio i populacija na planeti je sve brojnija, mnogobrojni ratovi nisu uspeli da smanje brojnost populacije, genetski modifikovan krompir je samo pomogao krompirovoj zlatici da evoluira i stekne veću otpornost. Farmacija i vakcinacija produžavaju trajanje ˝bolesti˝ ali i podižu nivo svesnosti o čemu se tu radi. Što se nešto više krije sve glasnije se zbori o tome. Žrtava je bilo i biće ih ali nivo kolektivne svesti se podiže a život nastavlja dalje.
Kako tad pomoći i sebi i drugima. Naizgled teško ili nikako. U stvari je tako jednostavno i lako. Prihvatiti da sve ima svoju svrhu zarad života. Prihvatiti da su sve naše misli, dela, stavovi, iskustva, emocije, bolesti, ljubav, sreće, nesreće tu samo da bi stekli iskustvo života. Sve što smo činili i činimo ima neko naše lično opravdanje, korist, uživanje. Osvestimo da mi nismo u stanju da ocenimo šta je i kad dobro za druge. Prihvatimo da su evolucije, revolucije, ratovi i krize tu da bi se kolektivna svest iskristalisala i podigla na novi viši nivo. Prihvatimo da su naša lična razmišljanja i stavovi, emocije kreirani mislima i na osnovu čula, da su često kreirani u suženom stanju svesti kad nas ponesu emocije i da ta slika koju imamo o sebi a i o drugima nije ni blizu realnosti. Usvojeni stavovi o sebi nas često sprečavaju da živimo punim plućima, a ponekad daju i previše slobode. Prihvatimo sve onako kako jeste a ne kako mi mislimo da jeste ili kako bi mi hteli jer sve je tu zbog nas. Da nema tame da li bi znali šta je svetlo? Sve što radimo radimo svesno usmereni na to što radimo uživajući u tome i ne ometajući druge. Oslobodimo svojih ranije prihvaćenih stavova i o sebi i o drugima i postepeno će nam se javljati sve jasnija i sve šira slika ko smo i što smo ovde gde jesmo.
Najviše što možemo uraditi za sebe, za svoje, za društvo, planetu je da budemo u miru sa onim što jeste i vođeni tim mirom svesno učestvujemo u životu.
Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Reset

Telo pamti obrasce ponašanja koji se događaju u određenim emotivnm stanjima.  Pitanje je da li su nam potrebne negativne emocije. Osnove emocija smo formirali u sredini kojoj smo rasli ali smo ih vremenom sami nadogradili i odredili im gornje i donje limite. Sačuvali smo ih kao naučene obrasce ponašanja i kad ih svesno a češće nesvesno uključimo razmišljanja ih pojačavaju, smanjuju ili isključuju. Do kada, kako i koliko ćemo koristiti te obrasce sami odlučujemo iako nam izgleda da su oni izazvani spoljašnjim događajima, rečima utiscima. Osnovni problem je što smo time limitirali neke od telesnih ćelija pa one ne izvršavaju sve one zadatke za koje su namenjene sa punim kapacitetom nego čuče spremne da bi što brže i bolje odgovorile na zahtevanu pokrenutu emociju. Samo razumevanje kako su kreirane emocije je dovoljno da bi ih razumeli, i ODLUČILI da li nam takve trebaju ili ne. Kad svesno odlučimo da nam ne trebaju, ćelije se vremenom potpuno resetuju za obavljanje funkcija za koje su namenjene.
Razumevanje i prihvatanje Tri principa olakšaće reset.
Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Traganje

Mnoga učenja ispravno nas upućuju na to da je nešto sa našim mislima boje reći razmišljanjima pogrešno i da je tu uzrok i rešenje.  Posmatranje misli, meditacija, pozitivno mišljenje, boravak u vortexu, razna tumačenja zakona privlačenja,  EFT, Bars i mnoge druge tehnike se koriste da bi kontrolisali svoje misli, bili bez njih, da bi otpustili podsvesne programe, utišali ego i sve te tehnike su delimično uspešne,  ali svako od nas traži svoj put i način tražeći učitelje, gurue, listajući  biblioteke.
Meditacija je samo posmatranje stvari ali bez pretvaranja u reči, svesnost o prisustvu bez imenovanja, meditacija je ljubav prema ukupnom postojanju. Vođene meditacije su uglavnom žmurenje uz zvuke recitacije a veoma je bitno kakve su i čije te recitacije odnosno koja im je namera jer se često namera i naslov ne podudaraju. Pozitvno razmišljanje je žmurenje na jedno ili oba oka, guranje sopstvenih nedostataka i nerazumevanja pod tepih i način da se lakše sapletemo o sopstvene noge gledajući uvis. Igranje zakonima privlačenja je nerazumevanje da ih živimo sve vreme jer nam vraćaju sve naše vibracije i pozitivne i negativne a ne samo naše upakovane želje.  Vortex, pozitivno mišljenje uz nedovoljno poznavanje zakona privlačenja donosi kratkotrajne dobitke, ali i teška razočaranja jer to je totalno nerazumevanje života ako je jasno da zalaskom sunca nastaje tama, da posle kiše dolazi sunce.  EFT i Bars su tehnike kojima se oslobađaju energetski kanali i dovode emocije u balans. Postoje škole i tehnike koje nas vraćaju u regresiju i na taj način čiste negativne paradigme i emocije i to su dugi i teži procesi.  Iščitavanje biblioteka je dugotrjan i često beskrajan proces sa kojim osvajamo nova znanja i usvajamo tuđe ideje i stavove dok ne nađemo neke koje nam trenutno više odgovaraju.
Sva ta traganja su procesi, treniranja, izučavanja, praćenja drugih.  Usvajanjem Tri principa koji to jesu principi i ništa više ali ni manje nestaje potreba za sleđenjem drugih a otvaraju se potpuno nove dimenzije u shvatanju života. Prihvatanjem i razumevanjem tri principa prestaje potraga i mentalna igra ličnog uma pa slika o sebi, drugima, događajima, stvarima počinje da se kristališe i pojašnjava i tek tad uviđamo jednostavnu istinu da smo tragajući odlazili od sebe jednostavno verujući da drugi ˝znaju˝ bolje  dok su ljubav, mir, blaženstvo, mudrost, istina su uvek bili tu u nama.

 Misao je božanski alat i dar sa kojim smo svi rođeni i misao je kreativno sredstvo koje nas vodi kroz život. Misao je glavni ključ koji otvara svet realnosti za sva živa bića. Misao je nedostajuća veza koja nam daje moć prepoznavanja iluzije odvojenosti između duhovnog i fizičkog sveta. Najveći dar koji imamo sloboda mišljenja često kreira i sopstvene zatvore, jer nam nedostaje snage da se predomislimo.  Lični um je kreator svih nevolja, svih očekivanja, svih ideja i lažnih veličina.  Mi nemamo kontrolu šta će drugi misliti ali možemo ˝kontrolisati˝ svoje misli.
Mudrost je urođena inteligencija i svako je ima duboko u svojoj duši u istom mestu gde je osećanje ljubavi, mira, razumevanja i zadovoljstva. Sva naša iskustva kreirana su mislima, ličnim razmišljanjima i svako od nas ima sasvim različitu percepciju i sebe i svega što postoji. Sami smo iskreirali svoj ego i stvorili indentitet. Sami smo kreirali i svoje ˝negativne˝ emocije udaljavajući se od mira i ljubavi i svako od nas ima različit gornji i donji prag ako to mogu tako nazvati emocija.   Sami smo kreirali i svoje usvojene obrasce ponašanja, niko drugi nego sami svojim razmišljanjima.  Navike i zavisnosti nam olakšavaju beg iz sadašnjeg trenutka ali često i smetaju pa ih se teško možemo rešiti  dok ne razumemo kako smo ih i zašto kreirali. Kad nam je jasno kako smo kreirali iskustva, emocije, paradigme, navike jednostavno i lako je osloboditi se svega onoga što nam ne treba i što nas sprečava da vidimo stvari kakve jesu umesto da ih vidimo onako kako mislimo da jesu.
Tri principa su principi, isto kao i princip gravitacije o kome ne  razmišljamo jer znamo da deluje. Jednostavan uvid u stanje stvari je dovoljan da potpuno promenimo percepciju i način razmišljanja i da svesno utičemo na svoj život u svakom trenutku bez paradigmi, neograničeni emocijama donosimo odgovarajuće odluke.
Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Bolesti

Kako je nastala ˝bolest˝. Neko je nešto proučavao, eksperimentisao, zaključio da je naučio i rešio da pomaže ljudima. Ispostavilo se da je većini u nekom periodu života treba pomoć zbog raznih tegoba. Stvorena je profesija lekara i da bi lečili razna stanja nazvali su ih bolestima i tako svoju profesiju učinili neophodnom. Ljudi su postali pacijenti koji se žale na neke simptome, lekari leče uklanjaju simptome. Javlja se farmacija, proizvode se lekovi pa se stvara i standard šta je zdravo šta nije, sve se podvodi pod neki prosek, koji sad kreiraju farmaceuti jer su i oni tu da pomažu pacijentima svojim medikamentima, koji uklanjaju jedan simptom proizvodeći više novih. Lekari, doktori su izučili svaki organ čemu kako funkcioniše, zbog čega, kada i prepisuju terapije. Farmacija se udaljila od prirode toliko da počinje da zabranjuje prodaju lekovitog bilja i svega prirodnog što joj oduzima profit. Simptomi se javljaju već i posle gledanja reklama. Kako je krenulo još malo štampaće se organi na 3D printerima i zamenjivati kao kod automehaničara.
Nastale su razne ˝bolesti˝ i dijagnoze, pacijenti, izrasle su bolnice, nema ozdravilišta.
A gde je tu čovek, biće, celina, u kom se javljaju te ˝bolesti˝ koje se leče ne sagledavajući celinu. Gde su uzroci bolesti koji dovode do promena u telu? Većina naravno podržava i hrani lekare i farmaceute jer ne želi i ne može podneti bol i želi se rešiti simptoma odmah po mogućstvu još juče. Otklanjaju se posledice uzrok ostaje.
U ljudskom telu ne postoji ništa neprirodno, sem kad doktori zaborave, tampone, skalpele, makaze i kojekakve sprave. Svaka promena stanja u telu je sasvim prirodna, telo odgovara na naše navike, ishranu, emocionalna, mentalna stanja. Čovek je takva kreacija koja je sama sposobna da proizvede sve što je potrebno njegovom telu da se isceli ako je potrebno, ali isto tako i proizvodi ono što mu smeta, boli, probada….. Kad nam telo pokazuje da mu nešto smeta, nešto ne funkcioniše najbolje to je znak da smo ga preopteretili lošim ponašanjem prema sebi, da smo se opirali nečemu a nismo trebali, da smo ono što ne razumemo potiskivali i to baš u telo jer nemamo gde drugo.
Jedna od najtežih bolesti današnjice je rak i doktori pacijente prvo ˝obraduju˝ dijagnozom pa ih tretiraju hemoterapijom i zračenjem. Da li smeju da objave koliko je pacijenata umrlo od raka a koliko od hemoterapija i zračenja. Svaki čovek sa preko pedeset godina života naročito oni koji žive u gradovima imao je četiri do pet puta rak i iscelio se ne znajući da ga je imao bez ikakvih terapija. Ljudski mozak je zdravstveni karton i na njemu se tačno vidi koji organ je imao rak jer ostaju ožiljci na mozgu. Da li je doktorima i farmaceutima u interesu da se to zna? Zašto, pa to su tako cenjene profesije koje pomažu ljudima. Ovo ne znači da ne treba ići kod doktora ali znači da treba promisliti i istražiti i druge opcije a danas ih bar ima mnogo. Svaki dan iskače neka nova biljka koja leči rak.
Ako ne poverujete da ste bolesni, nego da vas telo opominje da nešto promenite u svojim stavovima, razmišljanjima, odnosu prema sebi i drugima, u navikama, prvenstveno u ishrani, i sami sebe možete isceliti. Uzroci promena na telu kojima treba posvetiti pažnju i oslobađati ih se su egoizam, laži, tuga, sramota, krivica, strahovi.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Isceljenje

Do kada ćemo tražiti ono što već imamo, ono što Jesmo? Do kada ćemo strahovati od tame? Do kad ćemo tražiti iceljenje od drugih? Do kad ćemo verovati da je tamo negde bolje, da drugi umeju, znaju, imaju bolje? Do kad ćemo umišljati da su nam čakre zatvorene (čuj zatvorene)?        Svest najtananija energija koja postoji ali tako jaka i moćna da se nalazi svuda, uvek, neprestano. U svesti se formiraju - nastaju misli. Toliko su tanane da nama kao živim bićima treba voda da bi pojačali i razumeli tu energiju. Voda je sastavni deo svake ćelije i prijemnik i odašiljač i čuvar informacija. Mislima uz pomoć vode i čakri u našem telu sami kreiramo emocije. Emocije ne umanjuju našu energiju već samo nivo svesnosti u u tim trenutcima. Emocije jedino pokazuju na čemu nam je trenutni fokus – pažnja i kuda je nesvesno ili čak svesno guramo. Emocije su barometar naših misli. Nerazumevanjem i ne prihvatanjem onoga što nam se događa kreiramo emocije. Ako ih ne prožvimo tada kad su tu i pustimo ih da prođu kako su i došle a da podvučem još jednom sami ih kreiramo, nego ih potisnemo iz nekog razloga, potisnuli smo ih u telo i sačuvali za kasnije u nekom od organa. Što duže i ljubomirnije čuvamo emocije u telu telesne senzacije sve jače i snažnije a promene na organima veće.
Pojava simptoma nam govori da je magacin u kom čuvamo emocije sve puniji i tad tražimo pomoć i koristimo prepisane terapije i medikamente da bi zaustavili simptome a magacin i dalje punimo. Treba li zvati nekog da nam isprazni magacin? Zna li taj kog zovemo u pomoć šta i odakle i kako da odvadi? Da li da odseče neko parče? Treba li se stideti i sakrivati sopstvene emocije? Pokvarićemo utisak o sebi? Kome? Kvarimo samo svoje telo. Treba li guglati u koji organ smo spremili koju emociju? Treba li skenirati magnetnom rezonancom gde je magacin, pa ga odstraniti? Emocije smo kreirali mislima a misli ne možemo skalpelom odstraniti jer su svuda a mi smo samo neke pospremili ˝na sigurno˝ – u telo jer nismo znali da ih prihvatimo i otpustimo. Ni lečenjem a ni sečenjem neće nestati jer se ne nalaze samo u grupi ćelija koje odstranimo ili lečimo. Misli, shvatanja i iskustvo koje smo kreirali sami sopstvenim razmišljanjem je i dalje tu koliko god po telu da sečemo. Magacine emocija možemo isprazniti jedino tako što ćemo ih prihvatiti u trenutku kad se pojave a ne brinite pojaviće se jer sam život nam neprestano pruža nove šanse. Tada će opet  naše misli pokrenuti te emocije i samo ih treba svesno bez straha prihvatiti, ne negirati, odživeti, i razumeti da smo ih sami kreirali, zahvaliti im se jer su iz nekog razloga korisnog po nas bile tu, i otpustiti ih jer nam nisu više potrebne. Sami smo ih kreirali i jedino sami svojom ODLUKOM da nam ne trebaju ih se možemo rešiti. To je način na koji se prazne magacini kreirani sopstvenim razmišljanjem.
Isceljenje shvatamo na različite načine, najčešće kao izlečenje od raznih bolesti. Isceljenje nastaje kad prihvatimo sve svoje emocije, mane, vrline, nesređene odnose, simptome, bolesti, sva svoja iskustva „dobra i loša“ sasvim i u potpunosti bez ograda, krivice, žaljenja, odbacivanja, potiskivanja. Umesto što dozvoljavamo da nas sve to određuje i utiče na naše psihofizičke osobine, karakter, i udaljava nas od onog što jesmo, potpuno prihvatanje nas oslobađa i omogućava da živimo sadašnji trenutak. Simptomi i bolesti su samo način na koji nam se telo obraća i govori gde su smeštena naša potiskivanja, nerazumevanja. Uklanjanjem simptoma se ne isceljujemo, samo otvaramo nova žarišta. Isceljenje je prihvatanje da je sve ono što nam se dogodilo a i ono što nam se trenutno događa upravo potrebno baš tada i na taj način. Isceljući svoje odnose sa drugima isceljujemo sebe. Isceljenje je i razumevanje da smo svi mi jedno, deo jednog velikog organizma koji nam je teško sagledati iako nam svaki dan donosi potvrde kako mnogo zavisimo jedni od drugih. Isceljenje je razumevanje da je ceo univerzum jedna celina i da svaka i najmanja čestica ima uticaja na sve ostalo.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon: 069 26 04 961

Skype: e1zemun