Govor tela

Rasceljeno samo po sebi teži isceljenju, to je osnovni zakon održavanja života. Kapi vode teže okeanu, ali ga bez otpora napuštaju, ˝kao˝ da znaju gde je i da će se vratiti kući. 

Brigama, ˝teškim˝ emocijama utičemo na svoje zdravlje, psihofizičko stanje. Kad se pojave simptomi umesto da ih prihvatimo i razumemo, opiremo se i tražimo način da ih zaustavimo. Težimo izlečenju umesto isceljenju. Blokiran protok energije, svetlosti, vode u telu je znak upozorenja da nešto nije u redu. Telo nam uvek tačno i precizno govori ako ga slušamo da smo se odmakli od sadašnjeg trenutka, tačnije pokušali to ali ono ne može nikud, uvek je u sada. Um, misli, brige, želje, emocije su odmak od sada i telo nam stalno signalizira jer je savršeni barometar da smo odlutali.

Početni signali su napetost ramena, promene u disanju, znojenje, dehidracija, pritisak i tako redom. Ako te signale primetimo možemo u svakom trenutku oduzeti pažnju mislima koje se vrte i usmeriti je na nešto drugo, opuštanje, aktivnost. Ako ostanemo gluvi na te signale život će iskreirati okolnosti koje će nas jače opomenuti, imaćemo utisak da je nešto drugo, neko drugi kriv za simptome i posledice koje se javljaju. Kad i to prečujemo posledice su sve teže dok ih ne primetimo.

Borba protiv bolesti je i borba protiv zdravlja jer sve u postojanju ima svoju suprotni pol, kao kovanica ima i lice i naličje pa ne možemo posedovati samo jednu stranu kovanice onu koja nam se više sviđa.

Promene u funkcionisanju tela nisu usmerene protiv nas, upravo suprotno one su znaci upozorenja, prvo da nešto sa našim mislima, rečima i emocijama nije u redu, potom sa našim stavovima i ponašanjem, a tek zatim sa našim navikama.

Da bi se iscelili dovoljno je ˝vratiti se kući˝,  slušati i čuti telo, prihvatiti promene koje se dešavaju, ne opirati im se i boriti se protiv njih, ˝očistiti˝ um – oduzeti pažnju nepotrebnim, ˝negativnim˝ mislima, ne mantrati naglas o teškoćama i simptomima koji su nas snašli jer ih time održavamo i produžavamo. Ne treba obuzdavati emocije kad se pojave, samo posmatrati kakve promene uzrokuju na telo, na disanje, na misli i reči koje izgovaramo i dok smo na to posmatranje usmereni emocije same po sebi nestaju, vraćamo se telu – sadašnjem trenutku, svesnosti i pravovremenom svrsishodnom delovanju, akciji. Kod težih simptoma i stanja potrebno je oslobađati se navika, opet ne opiranjem i borbom nego uočavanjem kad se pojave, razumevanjem i preispitivanjem šta su nam te navike donele, da li su nam korisne ili ne.

Uvid i razumevanje da je sve što nam se dešava tu za naše dobro, da nije protiv nas, da se ne treba opirati sadašnjem trenutku jer iz njega ne možemo sve i da hoćemo olakšaće nam postojanje.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Postojanje

Svaka osoba koju sretnete, vidite, pored nekog prođete a ni ne osmotrite, nekog zapazite, za nekim se okrenete, nečiji pogled uhvatite, nečiji osmeh uzvratite, nečiju garderobu zapazite, svaka od tih osoba – prolaznici koji vam ništa ne znače privučena je u vaš život ljubavlju, odnos koji imate prema njima imate i prema samom sebi, misaoni komentar kojim nekog opišete je vaš lični opis. Samim prolaskom kroz nečiju auru a aura nije samo par centimetara oko nas, nečija se doduše ti su retki širi i kilometrima, svakim tim susretom se menjate. Svaki udah unosi u telo atome koje je neko izdahnuo.

Neraskidive, umom nesagledive veze postoje između svih ljudi, ma kako izgledali, koje nacije, vere, uzrasta, obrazovanja, statusa bili. Energija, vibracija, frekvencija sve povezuje i sve je celina, jedno, iako izgleda da nas deli i prostor i vreme svi smo isto samim postojanjem. Ta vibracija koja održava postojanje vidljivim, opipljivim je ljubav, bez nje nebi bilo postojanja. Naša različita ispoljavanja, iskazivanja, postupci samo veličaju tu ljubav uprkos svim našim sukobima.

Samim postojanjem mi jesmo svest, inteligencija postojanja – pojam koji u sebi sadrži  mir, ljubav, sreću.  Kako je moguće da to ne spoznajemo, ne vidimo? Od malena nas uče da se razlikujemo, čiji smo, kakvi smo i što više razlika vidimo sve smo dalje od ljubavi. Tada nije ni čudo što ljubav, sreću, mir tražimo u vezama, objektima, predmetima. Iako nas iskustvo uči da ništa nije naše, da sve može u trenu da nestane i dalje se ponašamo na isti način.

Kako se vratiti kući, sebi, postojanju? Uvidom da različitost nije ono što nas deli, da ne treba da se plašimo različitosti. U samom postojanju ne postoje dva ista ičega, sve je različito, najmanja čestica se razlikuje samom promenom mesta tokom vibracije a naročito jedna od druge. Različitost je osnova postojanja, neprestane, konstantne promene. Ta različitost sačinjava neraskidivu celinu. 

Naša čula su ograničena, prepoznaju mali procenat vibracija, um još ograničeniji jer od toga što mu čula donose memoriše jednocifren procenat i na osnovu toga kreira lično iskustvo i znanje. 

Mi smo svesna bića i sve vreme postojanja bili budni ili ne imamo, primamo informacije svesti bitne za naše postojanje ali uglavnom nismo u stanju da ih razumemo zbog neprestanog žuborenja uma. Kratkotrajne prijeme zovemo intuicijom pa čak i tad sumnjamo u postojanje inteligencije veće, važnije od sopstvenog intelekta, znanja, verovanja.

Utišati um ne možemo otporom, ali možemo oduzimanjem pažnje mislima, žuborenju koje se javlja. Posmatranjem bez mentalnih komentara, podvlačim posmatranjem a ne gledanjem jer stvari obično nisu onakve kakve vidimo na prvi pogled, dopustićemo, omogućićemo sebi razumevanje inteligencije postojanja.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Pomoć

Drugima možemo ispravno pomoći jedino tako što ih apsolutno prihvatimo upravo onakve kakvi jesu, kako se ponašaju, govore, reaguju u datom trenutku, bez ocenjivanja, bez etiketiranja, bez razmišljanja šta im treba, šta bi trebalo, šta je dobro šta nije. Najveća pomoć i korist je da se osećaju prihvaćeni, da nisu sami, da nisu ˝u krivu˝. Zašto je to važno? Odgovor je jednostavan, nismo svi isti, iako smo od istog, različita su nam shvatanja, verovanja, znanja navike, brzina ˝putovanja˝ i reagovanja. 

Da bi naučili šta je svetlo moramo spoznati da postoji i tama. Ponekad nas brige i emocije uvode u tamu, to je prirodno stanje koje posle nekog vremena nam omogućava da se setimo da postoji i svetlo. Iz mračnog mesta zvezde se bolje i jasnije vide.  Unutrašnje promene se dešavaju samo na osnovu ličnog iskustva. Osoba mora da stekne iskustvo da bi saznala šta je za nju dobro u određenom trenutku. Egoistično je verovati da ja znam šta je za tu osobu sada dobro i pravilno. Mi sami svojim mislima upravljamo ne samo osećanjima, emocijama nego i okolnostima.

Kazaćete da ali...   Ako vidim da je neko u bunaru naravno da ću mu pomoći i učiniti sve što mogu da izađe odatle. To je u redu, ali ta osoba je tražila i ostvarila to iskustvo boravka u bunaru i svesno i nesvesno. Nije ona samo fizički u bunaru, i mentalno je u bunaru. To iskustvo na dnu bunara, količina borbe i straha, prihvatanja tame i tračka svetla iznad glave joj omogućuje promenu koja joj je potrebna jer inače se ne bi zatekla u bunaru. Iz iskustva znam da retko kad prihvatam i sopstvene savete a kamoli tuđe, jednostavno zato što mi je potrebno lično iskustvo koje uzrokuje promenu mojih ranijih verovanja, znanja i navika.

Želja da se nekom pomogne da bude bolji potiče iz sebičnosti, verovanja da sam bolji, da bolje znam.  Ne bi znao ono što znam da to znanje nisam preispitivao kroz sopstveno iskustvo. Bila su mi potrebna razna iskustva i prijatna i neprijatna. Ko sam ja da zaustavljam, blokiram, ubrzavam ili sputavam nečiji rast i razvoj, da mu ograničim sticanje iskustva.  Iskrena, istinska, suštinska pomoć nekom je prihvatanje baš onakvog kakav je. Pomoći mu možete samo ako se jasno artikulisano izjasni da mu treba pomoć, sve ostalo je smetnja i ometanje.

Možemo nekom pokazivati prstom gde je mesec ali videće ga tek kad uklonimo prst jer dok gleda u prst ne vidi ništa drugo.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Kapi okean postojanje

Voda u okeanu nema strukturu kapi, sve je jedna celina. Voda iz okeana isparava, diže se u visine i kad se ohladi formira oblake, potom i kapi, a svaka kap stremi ka okeanu.

U ovoj dimenziji 3d postojanja mi se ispoljavamo kao jedinke, kao kapi kiše. Svaka kap ima svoju formu, isti oblik ali nijedna nije ista sve su različite.  Kapi se nalaze na različitim visinama i sve se presijavaju, jedna u drugoj se ogledaju.

Ako sam ja jedna od tih kapi sa svih strana oko mene su kapi. Ja vidim od tih kapi koje su oko mene samo deo i to deo u kojoj se moja kap ogleda. Ono što ja – moja kap isijava prema nekoj kapi samo to mogu videti, jer samo ta strana kapi mi je jasno vidljiva. Mogu biti ljubomoran što je neka kap iznad mene pa gledanjem u tu kap ja vidim ljubomoru. Druga kap mi se sviđa jer je sjajnija i u njoj vidim ljubav. Gord sam jer sam iznad nekih kapi. 

U svakoj od tih kapi vidim nešto drukčije od onog što mislim da sam ja. I sve to što vidim je spolja, van mene, to me okružuje i to utiče na moje ponašanje, moje misli, ocene, koncepte, verovanja, znanja, reči koje izgovaram. Svaku kap koju vidim, vidim iz drukčijeg ugla. Tokom padanja kapi se rotiraju, ali i dalje svaku od njih posmatram iz istog ugla. Vetar neke kapi udalji neke primakne ali ja i dalje imam istu perspektivu, vidim samo onu stranu svih kapi koja mi je najbliža.

Pomnim posmatranjem igre svetla, presijavanja, svog ponašanja, uviđam da je sve ono što sam video spolja u stvari moja refleksija, jer kad se moje ispoljavanje prema nekoj kapi promenilo, promenilo se i ono što vidim kad je gledam. 

Unutrašnjom promenom menjam okolnosti, umesto da okolnosti menjaju mene. Nisam promenio formu, spoljašnjost, nisam trenirao ponašanje, odbacio sam samo verovanje u naučena znanja, prestajem da tražim nova, otpadaju navike, nisu nestala iskustva, jedino što sam promenio je to da se oslanjam na sopstveno posmatranje, otvorenog uma uz što manje otpora. Jasnoća i percepcija je neuporedivo šira i bistrija. Čim sam prestao da tragam, uvideo sam da je ono što sam tražio spolja uistinu sve vreme tu i da me je samo traganje ometalo da to uvidim.

Otpuštanjem navika, prepuštanjem posmatranju postojanja postaje mi sve jasnije da su sve kapi iste i pored različitog oblika, istog su porekla, sastava, u istom smeru se kreću, u istom su vremenu i prostoru, pa su imaju zajedničke koncepte.

U isto vreme dok neke kapi padaju, okean isparava, oblaci se formiraju i sve se kreće i postoji samo u ovom trenutku. Za one kapi koje padaju era je kiše, za isparenja je era uzdizanja, za paru koja je u formiranju oblaka, era je oblačnosti i zbog stanja u kojem su ne uočavaju da sve postoji sada, prošlost, budućnost sve se sada odigrava, i  iako sve liči na anarhiju i nemir u svemiru je savršeni mir.

U suštini sve kapi su jedno, čine celinu i gde god da se okrenem vidim sebe, šta god da kažem govorim sebi, šta god da uradim radim sebi.

Spoznajom mira spoznajem svemir, neraskidivu, nesagledivu, beskrajnost postojanja. Forma u kojoj postojim je prolazna, naučena znanja i verovanja o sebi, drugima, i svetu koja imam su ograničena i samo otpuštanjem tih znanja i verovanja, oslanjanjem na sopstveno posmatranje donekle je moguće pojmiti postojanje.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Zanimljiva geometrija, tumačenja realnosti

U prvom razredu osnovne škole deca uče osnove geometrije.

Nauče da tačka, linija, pravougaonik, kvadrat, romb, krug, postoje samo na papiru a da ne postoje u prirodi. Nauče da crtaju i spajanjem tačaka, linija nacrtaju postojeće trodimenzionalne objekte. Od tri ˝činjenice˝ koje ne postoje nacrtaju objekt koji postoji.

Nauka se trudi da nam pojasni prirodu i konstantno traži najmanju česticu koja postoji. Kvantna teorija ide korak dalje pa ukazuje da postoje različita svojstva najmanje čestice i da ona zavise od posmatrača, tačnije ako se čestica - elektron posmatra ona dobija svojstva talasa, pa se može pojaviti na više mesta u isto vreme, te da jedna čestica zna namere i kretanja druge.

Kvantna fizika se dokazuje i pomoću vakuma, prostora u kom nema nikakve čestice.

Nemoguće je napraviti, stvoriti, formirati vakum jer tad ne bi bilo postojanja uopšte. Nauka vidi efekte svojih eksperimenata i tumačenjima pokušava da pojasni postojanje. Nauka vidi elektron koji se u praznom prostoru kreće, premešta s jednog mesta na drugo, putuje. Nauka vidi kretanje kroz prostor i vreme, jer kamere beleže pomeranje i kretanje čestice. Prostor i vreme su potrebni da bi se protumačilo kretanje.

Energija je vibracija, elektron ostaje u prostoru u kom je bio, vibracijom pokreće ˝prazan˝ prostor ispred njega, u tom prostoru ostavlja vidljiv trag kretanja, već posle prvog ˝sudara˝ sa ˝praznim˝  ograničenim oivičenim prostorom nastaje talas. Kamera beleži kretanje elektrona iako on ostaje tamo gde je bio a vibracija se prenosi dalje, pa se na filmu javlja trag kretanja elektrona. Čestice, atomi, elektroni se nikad ne dodiruju, kreće se vibracija koja ostavlja utisak kretanja čestice. Pošto nema praznog prostora, pokretanjem jedne čestice nastaje talas.

Kad pustimo kamen u vodu kreira se talas, vidimo kretanje na površini po sve tri ose, trodimenzionalno. Naizgled atomi vode putuju a u stvari prenosi se i širi samo vibracija koja izgleda kao talas.

Kao i u geometriji za decu od tri forme ničega: tačke, linije, kvadrata ili kruga, nauka tumači postojanje i kretanje u prirodi i za to nam nudi dokaze da potkrepi tumačenja.

Najmanja čestica ne postoji, postoji vibracija, postoji frekvencija te vibracije koja ostavlja utisak kretanja kroz vreme i prostor.  Vreme i prostor su umu i nauci potrebni da pojasni kretanje. 

Uistinu sve miruje, a jedna jedina naša reč to pojašnjava svemir, sve je mir. Kretanje se dešava u univerzumu odnosno univerzalnom umu.

Svest je jedini oblik - forma postojanja,  inteligencija postojanja. Ona miruje, ne kreće se, svuda je, jer je sve što postoji.  Sva iskustva postojanja dešavaju se u svesti, a mi ih tumačimo umom jer um ne pojmi ni svest ni mir, potrebno mu je kretanje odnosno vreme i prostor. Zavisno od stepena svesnosti razumemo postojanje, prihvatamo i razumemo informacije svesti koja je stalno prisutna. Što se više oslanjamo na inteligenciju i posmatranje sve više spoznajemo postojanje. 

Oslanjanjem na um tražimo sve više tumačenja i ostajanjem u neprekidnom traganju ne uviđamo ono što jesmo, nepromenljivo, neuništivo, savršeno.  

Ne verujte meni, posmatrajte, ne tumačite, i sve postaje jasnije, bistrije. 

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Sigurnost i kontrola

Sigurnost podrazumeva stalnost, kontrolu a i jedno i drugo je u suprotnosti sa životom koji je konstantna promena.

Mi se menjamo, drugi takođe, okolnosti, klima, vreme, prostor, priroda sve je promenljivo i dosta toga nepredvidivo a težimo kontroli i sigurnosti.

Papiri, novac, tapije nas uveravaju da imamo kontrolu a priroda i društvo nas uveravaju da je ponekad nemamo.

Objekte za koje se vezujemo ponekad zamenjujemo funkcionalnijim, komfornijim, savremenijim, boljim i čini nam se da imamo kontrolu a u stvari oni kontrolišu nas, naše ponašanje, naše vreme. Što savremenije predmete koristimo sve više vremena provodimo kontrolišući ih, umesto sve manje.

Svoje ponašanje, reči često ne umemo da kontrolišemo a želimo da imamo kontrolu nad drugima.

Vezujemo se za osobe pa doživljavamo razočarenja i iznenađenja jer mislimo da ih znamo, a ni sami sebe nismo upoznali, sagledali.

Krivimo druge za okolnosti u kojima živimo a prepustili smo im kontrolu jer verujemo vođama, nauci, društvu, autoritetima, starijima, drugima, svom ˝znanju˝ a ne svom ličnom iskustvu.

Sigurnost i kontrola su termini i sredstva kojima obaveštajne službe manipulišu da bi uskratili ranije stečene slobode stanovništvu.

Sami svoje podatke, fotografije, stavove, događanja, javno iznosimo na društvenim mrežama i čini nam se da mi imamo kontrolu.

Sve vreme se ponašamo kao list na vetru kojeg razne okolnosti nose kud žele i mogu, a tek kad uvidimo da svojim znanjem, verovanjem, odlukama drugima prepuštamo kontrolu svog života spoznaćemo da postoje samo pokušaji kontrole, da se kontrolisano uvek otrgne kontroli i da je taj termin sam po sebi besmislen.

Sigurnost možemo tražiti u skloništu i bunkeru ali to su zatvori. Sigurnost možemo imati samo ako se oslonimo na sopstveno iskustvo stečeno posmatranjem, na inteligenciju.

Čula nas kao i mediji često varaju i obično istina nije ono što prvo čujemo, vidimo, zato je potrebno posmatranje. Jedino u šta možemo biti sigurni je sopstveno iskustvo.

Promene su konstanta, prihvatanje i razumevanje tih promena omogućava ispravne odluke u pravo vreme. Otpor, nerazumevanje i strah ne odlažu promene već nas samo prividno šetaju u vremenu nazad i napred, iako telo nije maknulo ni u prošlost ni u budućnost a mora da snosi posledice nerazumevanja.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Ima li odsutnih?

Čudno ali istinito je da velika većina ljudi ne prepoznaje i ne uviđa razliku između svesti i uma.  Mnogima je to nepoznato, ali još čudnije je da oni koji su upoznati da postoji razlika i šta je jedno a šta drugo ne uočavaju da je svest prisutna sve vreme i da je traženjem samo negiraju. Isti odnos imaju i prema ljubavi.

Svest, ljubav, svetlost su samo neke od reči kojima pokušavamo tumačiti postojanje. Za mene su te reči sinonimi za jedno isto koje je nemoguće rečima, umom pojasniti jer to nije objekt, nije supstanca koja je vidljiva i prepoznatljiva. To nije materija, to je vibracija nematerijalnog, od čega je sve što nam izgleda kao materijalno satkano. 

Ne postoji nedostatak svetlosti, svesti, ljubavi jer tad ne bi bilo postojanja, života uopšte. Tama, mrak nije nedostatak svetla nego samo ograničenje čula da prepozna sve spektre svetlosti, različite frekvencije vibracija. Zbog uverenja  da je tama prisutna potrebna su nam tumačenja.

Upoznao sam nekoliko ljudi u svom životu, slobodno mogu reći polupismenih čak i nepismenih ljudi od kojih sam čuo mudre rečenice o životu i postojanju a nikakvih knjiga, znanja, učenja nisu imali, samo su posmatrali prirodu, život i uviđali istine. Isto tako mudrosti sam čuo od deteta predškolskog uzrasta kad sam se usudio da slušam i da razgovaram o ˝ozbiljnim stvarima˝  sa detetom koje ˝ne zna ništa˝.   

Zaključak iz ovoga je da što smo učeniji i što više verujemo svojim znanjima titulama, etiketama, zvanjima, teorijama i teoremama sve smo dalje od istine jer su sve to samo pokušaji tumačenja neizrecivog. Sve su to pokušaji da se jednostavnost postojanja protumači tako što se zakomplikuje da bi znanja, titule, učenja bila cenjenija, plaćenija, verodostojna jer navodno ono što je jednostavno i očigledno ne može biti istina.

U drevnom jeziku i pismu pre sanskrita postojale su reči i termini koji su postojanje objašnjavali ali su se izgubili vremenom jer su postali nepotrebni za realnost, generacije su se borile za opstanak. I dan danas borba za opstanak ograničava uvid u jednostavne istine, one su tu ali se previđaju, pažnja je na nečemu drugom.  Zato danas i imamo tumačenja a ne istine, jer kad bi se odustalo od tumačenja mnoge titule bi nestale, ratovi bi prestali, korporacije bi nestale, besomučne eksploatacije i ljudi i resursa bi nestalo. Kome je u interesu da sve to nestane?

Mali broj ljudi na planeti uviđa da sve što se odigrava upravo i ide u smeru nestanka i titula, i ratova i korporacija i eksploatacije i da nije pitanje kada nego kako će to nestati, da li sa većim ili manjim žrtvama.

Svetlost, svest, ljubav su inteligencija postojanja, sveto trojstvo postojanja i svuda i uvek su jedno, jer postojanje je jedno, celina.

Pojam um se različito shvata i tumači i uglavnom ukazuje na nešto virtualno, a ako je virtualno tad ne postoji, ali je potrebno da bi se tumačenja razumela. Um je u stvari sama suština tumačenja jer sve sto smatramo umom je samo tumačenje ništa više ni manje od toga.

U umu postoje:

- znanja koja su ograničena jer su tumačenja,

- postoje verovanja što znači da su i to tumačenja,

- ego koji je takođe tumačenje sopstvenog postojanja, odnosa prema sebi, drugima, svetu, ukratko virtuelna osoba,

- emocije za koje verujemo da su posledica naših telesnih senzacija a ne da su proizvod uma, ocena, stavova, verovanja, znanja o sebi i onom što nas okružuje.

Umu je potrebno vreme i prostor da bi pojasnio postojanje, a dobro skrivena nauka je odavno a naročito sad u posedu dokaza da je i vreme i prostor irelevantnost. Imamo utisak da se vreme ubrzava, borba za opstanak, verovanja, želje, i tehnologija nam na to ukazuju. Naizgled smo sve povezaniji jedni sa drugima a sve manje je stvarne i sve više virtuelne komunikacije.

Termin čovek se više skoro i ne spominje jer smo uvereni da smo osobe koje se razlikuju po polu, boravištu, nacionalnosti, boji kože, veri, titulama, zvanjima, izgledu, položajima, osobinama, stavovima, verovanjima, sopstvenim znanjima. Sva ta verovanja, podele, u stvari usvojena ˝znanja˝ nas sve više udaljavaju od inteligencije postojanja.

Kako tad uvideti da smo povezani inteligencijom postojanja, svetlošću, svešću, ljubavi, istim atomima koje udišemo i izdišemo eonima, vodom koja pojačava vibraciju postojanja da bi je bili svesni, prirodnim resursima, materijalnim proizvodima u kojima je utkana energija mnogih i koje svakodnevno koristimo.

Inteligenciji nije potrebno tumačenje, ona je tu, nikad nigde ne može otići i nestati ali se može zamaskirati i prekriti znanjima. Sve dok verujemo da znamo prihvatanje onog što inteligencija govori je ograničeno. Inteligencija donosi ideje, kreacije, uvide.

Postoje dobro skriveni apsolutni naučni dokazi da je teleportacija za sada misli, energije i manjih objekata moguća, da je merljiva energija i supstanca i pre i posle teleportacije ista, a da u samom toku nestaje.

Imamo iskustvo snova u kojima se pojavljujemo u različitim formama, i van tela, i komuniciramo sa različitim formama, i postojimo u više prostora, ili se premeštamo u vremenu i prostoru neograničeno.  Kad se probudimo imamo sećanja ali i znanje da je to na javi nemoguće. Da li je?

Znamo za placebo efekat da je realnost pa i dalje sumnjamo.

Iluzionisti mađioničari nam ukazuju da je um u stanju da previdi činjenice i poveruje iluziji.

Iz sopstvenog iskustva nam je jasno da živimo i imamo upravo onakve okolnosti kakva su nam verovanja, znanja, emocije.

Verovanje u znanje i sopstveno i tuđe i kolektivno je ono što nas ograničava. Svakom novom ocenom, stavom se udaljavamo od inteligencije. Čak i da je to istina tog trenutka već sledećeg je nevažeća.

Kad je sve to jasno postavlja se pitanje kako izaći iz iluzije, kako odbaciti znanje sticano vekovima, kako se ponašati ako nema stavova, ocena, kako komunicirati, kako se ne ponositi sopstvenim pozitivnim emocijama, kako kontrolisati negativne emocije.

Odgovori i na ova pitanja su jednostavni.

 Ako mi inteligencija kaže da su moja znanja i verovanja ono što me je ograničavalo, ništa, apsolutno ništa me ne tera da u njih i dalje verujem, i da se prema njima ponašam. Kako će nestati? Isto kako su i nastala, ranije sam im davao svoju pažnju svoje vreme, dovoljno je da im samo to uskratim, oduzmem. Javljaju se ona opet i opet ali svaki put im mogu ako sam to odlučio uskratiti pažnju prostim ignorisanjem. Samim tim postepeno nestaje osoba a sve više se ispoljava čovek.

Čovek je svesan da smo svi isto, da smo jedno i nema nikakvih problema da komunicira sa ostalima. Čovek ne mora da tumači osećanja, on je ljubav samim postojanjem. Čovek nema razloga da se ičim izdvaja, sebe ili bilo koga veliča, umanjuje, ponosi, stidi, okrivljuje tumači, jer u svima vidi sebe čoveka. Nema potrebe da nekog uči, isceljuje jer kad je on isceljen, svi su iako im to nije baš jasno.

Prihvatanje svekolikog postojanja nije evolucija svesti, već evolucija svesnosti pojedinca, razdvajanje od osobe, spoznaja čoveka, života, razumevanje da nas samo naša različita ispoljavanja, mentalna, verbalna, akciona ne čine različitima. Različita su samo trenutna verovanja i znanja.

   

Traganje je u suštini poricanje samom sebi da jesi svetlost, svest, ljubav.

Naše postojanje se svodi na iskustva, a sve dok si tumačimo ta iskustva nismo u mogućnosti da spoznamo da mi nismo ta iskustva nego nešto daleko iznad toga.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Mrav

Mrav nema ograničenja dok mu se ne nacrtaju pa ih prihvati i ostane zatvoren u krugu.

Za razliku od mrava čoveku ograničenja, krugove postave roditelji, drugovi, škola, vera, struka, nauka (prava nauka se još uvek krije od društva) , tehnologija, birokratija, država, korporacije, a najveće i najteže postavlja sam sebi. Sopstveni krug je najmanji ali najteži za izlaz.

Najteže je izaći iz sopstvenog zatvora, a kad se uvidi da je taj zatvor iluzija, svi ostali nestaju, istope se jer u stvarnosti nisu nikad ni postojali. Održava ih samo sopstveno verovanje u znanje i tuđe i lično.

Kad se sruši iluzija pojedincu je sasvim jasno da je na mnogo načina povezan sa svima, svime što postoji i da se protiv iluzije koju ostali i dalje podržavaju ne treba boriti, dovoljno je uperiti prst, pokazati gde je, ukazati na posledice, ismejati je i sama će se urušiti. Ako je ne napadate ne može da se brani, ako se ne brani samim tim ne jača, ismejavanje je urušava iznutra. 

Ljudska priroda je težnja za prosperitetom, a toga nema ako se drugi ugrožavaju. Svaka jedinka je različita ali svi čine jedan organizam, jednu celinu, jedno i kad se to zna ne postavlja se pitanje ˝za kim zvona zvone˝. 

Naplaćuje nam se voda, naplaćuje nam se energija iako još pre sto godina postoje rešenja za besplatan nezagađujući način, naplaćuje se i vazduh indirektno ograničavanjem ˝proizvodnje˝ ugljendioksida, zatamnjuje nam se sunce veštačkim oblacima, naplaćuju nam se proizvodi prirode i dozvoljavamo da se u laboratorijama iz semena biljaka oduzima esencija života pa se hranimo mrtvom hranom koja ne samo što nam ne daje energiju nego je i umanjuje, naplaćuje nam se zemlja na kojoj živimo jer zaboga treba hraniti državu a država više nije socijalno zainteresovana za svakog pojedinca nego se tove samo oni kojima smo dali ovlašćenje i tako smo sa sebe skinuli odgovornost za sopstvene živote.

Poslednja civilizacija koju znamo i živimo potekla je sa ovih balkanskih prostora, i pre sanskrita je ovde postojao i jezik i pismo i mnogo više od toga. Tužno je što se to krije od nas pa nam stranci šapuću o tome.

U drugoj polovini prošlog veka pokazali smo svetu kako socijalno odgovorna država može da bude uspešna, i opet je odavde mogao da potekne nov odnos između države i pojedinca, moćnima je to zasmetalo pa su nas rasparčali, Gadafi je to uspešno uradio pa su i njega i zemlju satrli, ima još i starih i svežih primera, Island, Mađarska,… kreću tim putem. A mi ovako usitnjeni dopuštamo karikaturama koje nas zastupaju, ne mogu reći vode jer da bi neko bio vođa treba da ima još nekih karakteristika sem narcizma i alavosti.

Promene su neizbežne i to drastične, internet, mobilni telefoni promenili su način života, informacije su dostupne svakom. Sve veći pritisak korporacija i vlada na populaciju širom planete govori mi da su sve slabije, iako to na prvi pogled ne izgleda tako. Svesnost pojedinaca svakim danom raste, nove zdrave, održive, tehnologije se ubrzano šire, život i promene su nezaustavljivi i kako je pritisak veći reakcija je sve glasnija i sve se dalje čuje.

Život uvek pronađe način da se održi, ljubav pobeđuje konstanto, pitam se šta čekamo, zašto se ne smejemo, da li neko drugi treba da nam kaže da smo živi.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Promene

Postojanje je konstantna promena. Otpor koji se javlja zbog nerazumevanja, neznanja, straha, ocena dobro loše, prija ne prija, ne zaustavlja promene. Već smo ih registrovali, desile su se, postoje.

Samim postojanjem svesni smo energije, informacije, vibracije koja dolazi spolja uvek, u svakom trenutku. Da nismo ne bi se pojavljivali otpori .

Otpor zaustavlja sklad, sinhronizovano kretanje sa postojanjem. Srce, telo, čula registruju sve promene. Mentalni otpor postojanju ne samo da ograničava jasnu percepciju postojanja nego i ograničava telo, ograničava ćelijama potpuni protok svetlosti, informacija, energije koja održava postojanje.  Organizam se brani i preusmerava energiju tamo gde je potrebna da bi održao sve neophodne funkcije. 

Duže ostajanje u mentalnom otporu uzrokuje promene u funkcionisanju celokupnog organizma, ostavlja manje ili više vidljive tragove na telu a sve u cilju usklađivanja i održanja postojanja. Usporava se protok energije, neki organi je troše više nego što je to normalno, neki je ne primaju dovoljno i posledice počinju da bivaju vidljive. Tad prepoznajemo simptome i tražimo dijagnoze.

Nažalost mnogima se čini da je lakše zaustavljati i ˝lečiti˝ simptome nego promeniti svoje stavove, ocene, verovanja. To nije uopšte čudno jer smo naučili da sve što nam se događa, sve je uzrokovano spolja, sredinom, okolnostima i da su promene na telu posledica spoljnog uticaja, ishrane, sredine, okolnosti, odnosa sa drugima …….  Nismo u stanju da sagledamo da su naše ˝okolnosti˝ posledica prethodno usvojenih ocena, stavova, osuđivanja, emocija, znanja, jednom rečju navika koje smo sami kreirali, a da trenutna situacija, mi, drugi ništa nije isto kao ranije.

Nešto smo videli i čuli pa se brinemo, nešto nam neko rekao pa su se pokrenule emocije, ne uviđamo da su nečije reči i dela kao i vesti koje saznajemo samo trenutni iskaz nekog, njegovog trenutnog stanja i da često nisu odraz stvarnosti nego trenutne percepcije, razumevanja, ili čak namere da nam ulepša ili upropasti dan, potčini nas, navede, zavede,  i da iako ih drugi izgovara nemaju veze sa nama, našim stanjem, i da u svakom trenutku možemo birati da li nas se to tiče, iritira, nervira, raduje ili ne jednostavnim davanjem ili ne pridavanjem pažnje.

Kad primetimo i osetimo nečiju tugu, nevolju, brigu, nesreću, krivicu, mržnju ali i radost, sreću, ljubav, lepotu, to što osećamo nije tamo kod nekog nego je u nama. Kad krivimo nekog drugog zbog bilo kog razloga krivica nema veze sa njim, u nama je i u nama ostaje. Svakim novim okrivljivanjem bilo drugog bilo sebe emocija krivice raste u nama.

Posledice snosi telo jer sopstveni stavovi u mozgu kristališu prekidače koji pokreću telesne reakcije da bi što bolje i brže reagovalo i odbranilo nas od opasnosti, jer se osećamo ugroženi od tuđih reči, mišljenja stavova koji ne korespondiraju sa našim.  Um otporom pokreće telesne reakcije jer se oseća ugroženim a u stvarnosti nema nikakve ugroženosti. Ugrožava nas lična ograničena percepcija.  Reči su i dalje samo reči.

Brinemo se šta će biti sutra i u svemu tome ne uviđamo da sutra dolazi samo naizgled, da je uvek sada i da je moguće reagovati samo sada. Brigom ostavljamo reakciju za sutra, odbacujemo, odlažemo odgovornost sa sebe i istovremeno uznemirujemo sopstveno telo koje troši dodatnu energiju da bi uskladilo sopstvena ograničena znanja sa stvarnošću, postojanjem.

Što je veći otpor postojanju, stvarnosti, promenama,  telo snosi sve teže posledice. Za isceljenje je potrebno sagledati posledice, preispitati i odbaciti sopstvene stavove, verovanja znanja i dozvoliti organizmu i svakoj ćeliji dovoljan protok svetlosti, energije.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Ljubav Vera Nada

Hiljadama godina nam se prodaje postulat - koncept Ljubav Vera Nada. Zašto je taj postulat važan? Važan je jer utiče na našu svesnost. Umiruje nas, pasivizira, jer ne reagujemo na ono što nam se dešava u stvarnom vremenu i prostoru nego nas prebacuje u maju, iluziju, u budućnost, da će sutra biti bolje, da će sutra naše zadovoljstvo, sreća, mir, sigurnost pa čak i ljubav biti veća.

Nesvesno ga prihvatamo i time sami sebe dodatno udaljavamo od stvarnosti, tako što sami poverujemo da je još tamnija (brige, problemi, patnji, depresija, anksioznost, bolest), pa se beg iz toga nam se čini spasonosnim. Problem koji nastaje uprkos verovanju i nadi, je što telo ne može da ode iz sadašnjeg trenutka nikud, pa mora da snosi posledice takvih verovanja.  Umesto da sagledamo šta je stvarnost i reagujemo i donosimo odluke odmah, ostavljamo reakciju za kasnije jer smo uvereni da je sutra sve lepše i bolje, tek retko ko nam kaže da je to malo sutra. Boli nas upravo to ostavljanje smislene i adekvatne reakcije za sutra.

Sve religije, razna kvazi učenja, new age tehnologije, sve nam nude verovanje i tehnike kako će se verovanje ostvariti. 

Ko ima korist od tih naših verovanja?

Bog kojem se molimo ili crkva? Teško da Bog ima korist.  Verovanja su izrodila podele, sukobe, ratove. Da li je to bilo u ime Boga? Pošto je Bog svemoćan zar mu je milo kad vidi da se mučite?  Pre bih rekao da vam trenutno ispunava ono što želite, a očigledno je da ne želite da reagujete na okolnosti, stvarnost sada. Sada je jedino vreme u kom postojite, ne u sutra. Možete li da uživate u stvarnosti, onom što radite, danas, sad, da radite to što radite za bolje sada?

Kako se rešiti stava: pa samo vera i nada me održava?
Utičite na promenu sad ne ostavljajući to za neko drugo vreme i nekom drugom.
Nada i vera služe da odgovornost za sebe prepustimo nekom drugom. Verujete da drugi zna bolje od vas šta vam je potrebno, kad i kako? Pošto taj zna šta vam treba, zašto to nemate sad, šta se čeka? Upravo zato što vam sad daje ono što tražite, a to ne vidite. Tražite bolje sutra, a živite u sada, svaki put kad se probudite nije sutra, uvek je sada. Oslanjate se na tuđu odgovornost i želite to i dalje. Mudrije je da sami kreirate svoje okolnosti sada ne ostavljajući odgovornost za to drugima. Uživajte u onom što imate, radite sada, kreirajte sada. 

Učitelji i gurui koji nam prodaju iluziju imaju trenutnu opipljivu korist sve dok ima onih koji investiraju u veru i nadu. Najveću korist imaju učitelji koji uče raznim tehnikama, zakonima privlačenja sreće, srodnih duša, novca. Uostalom ta razmena nije tako loša svako dobija ono što mu sada teba.

Primećujem da takva učenja usvajamo  uglavnom iz visoko razvijenih zemalja jer tamo nemaju dovoljno sledbenika, viši im je standard, ali zato se na balkanu šire geometrijskom progresijom. Ne dajete im samo novac, dajete im i svoju energiju i svoje vreme jer odlažete sagledavanje realnosti koje će vas kad tad sačekati.

Kakvu korist imaju oni koji veruju?  Umirili su savest jer eto uradili su ili rade nešto što im olakšava patnju.  Nije im dovoljno što trenutno pate nego produžavaju agoniju dok se verovanje ne ostvari.

Lakše se prisloniti i osloniti na veru i nadu nego sagledati šta je stvarni uzrok patnji i adekvatno reagovati.

Patnje, problemi, brige, agonije, depresije, stresovi su stanja uma, koja se emocijama prenose na telo. Telo nam služi sem da se hranimo, šišamo, radimo, odmaramo, … ali i kao barometar trenutnog stanja sopstvenog uma. Emocije nam ukazuju da potiskujemo strah, jer je strah manji ili veći sastojak svih emocija.  Strah je posledica trenutnog otpora zbog nerazumevanja i neznanja, znači strah je samo umni koncept.  Telo nam trenutno ukazuje da smo se mentalno, umno, odmakli od realnosti. Kako se vratiti iz te iluzije? Sagledati da se nigde niste mogli pomeriti ni u prostoru ni u vremenu. I dalje ste tu. Um je odlutao jer ste mislima dali pažnju, dovoljno je da im tu pažnju oduzmete. Trenutno!   To nije teško, ne iziskuje nikakav ni fizički ni mentalni napor, ni tehnike, ni vežbanja, ništa drugo sem trenutnog oduzimanja pažnje  mislima vas neće umiriti.  Kad takvim mislima oduzmete, uskratite pažnju smiruje se i telo. Možete usmeriti pažnju na nešto drugo, na telesne senzacije, na disanje, na aktivnost. Jedna jedina misao vas deli i od sreće i od tuge, vi ste kormilar sopstvenog broda, vi dajete ili ne dajete pažnju sopstvenim mislima.

Kolač koji svi delimo je zajednički, iako verujemo da je nešto naše, nešto tuđe. Papirima dokazujemo da je delić planete, svega onoga što nam daje, postojanja naš? Kad želim više za sebe istovremeno želim nekom manje, da li je to ispravno? Možda, ali onom tamo ne treba toliko???!  Šta me briga za drugog???!
Niko nije doneo ništa i neće odneti ništa sem iskustva sa ovog sveta. Iskustva su jedina lična imovina koju imamo. Sve ostalo se pojavljuje i nestaje iz našeg života. Kako bi bilo da kad već nešto želimo da želimo sebi da to želimo i drugima?

Istina je da postojite sada, istina je da uvek kad um odluta telo pokušava da vas vrati u sada. Istina je da telo zna istinu za razliku od uma koji je tumači.

Odbacujući iluziju možete sagledati realnost i trenutno donositi adekvatne odluke, govoriti istinu i sebi i drugima, ne žmuriti kad se neko drugi nađe u nevolji jer će i drugi žmuriti na vaše nevolje. Kad osetite tuđu nevolju, osećaj je u vama a ne tamo negde. 

Predlažem da promenite postulat u Ljubav Istina Dobrota. Ljubavi ne treba ni vera ni nada, kad razotkrijete strahove, ljubav ostaje. Ne verujte u ljubav, verujte ljubavi jer u ljubavi je i istina i dobrota.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Slušati telo ili um?

Naše psihofizičko stanje zavisi od toga ka čemu smo usmerili svoju trenutnu pažnju. Ako je pažnja usmerena samo na aktivnost koju trenutno obavljamo, radimo, čitamo, maštamo, gledamo film nema napetosti u telu i može se reći da uživamo u toj aktivnosti.

Čim se pažnja podeli pa se uz tu aktivnost usmeri i na misli, brige, želje pojavljuje se blaga napetost u telu. Sposobni smo da obavljamo više aktivnosti odjednom, ali možemo misliti samo jednu misao u isto vreme, ne više. Um prikriva otpor koji sam proizvodi kreirajući tumačenja i odvlači nas od stvarnosti, umesto da je usmeren na ideje, kreativnost, razvoj.

Što više pridajemo pažnje svojim mislima a sve manje aktivnosti telo je sve napetije i pokreće emocije. Emocije ne samo da ometaju aktivnost kojom se bavimo, one remete i telo, pokreću telesne senzacije. Negativne emocije nam naročito smetaju iako proizvode iste telesne senzacije kao i pozitivne.  Intenzitet emocija zavisi od količine straha od koje je satkana, usvojenih navika i od trajanja pažnje koju dajemo svojim mislima koje su ih pokrenule i održavaju ih. U ¨pozitivnim˝ emocijama smo opušteniji jer je manji otpor  stvarnosti koja nas okružuje, manje je misli kojima pridajemo pažnju.

Ako dopustimo umu da vrti svoje beskonačne filmove telo je sve napetije, mi nervozniji i sve manje je pažnje na informacije koje nam čula donose, na reči, na aktivnosti, pokrete, zvuke. Važnije nam je ono što se odigrava u umu nego stvarnost koja nas okružuje. Smanjuje se bistrina, jasnoća razumevanja, sve više reakcija, reči pokreću navike i sve smo dalje od adekvatnih postupaka i odluka koji odgovaraju trenutku  u kom se nalazimo.  Napetost je prva reakcija tela na pokušaj uma da ga makne iz stvarnosti. Telo ne može nikud iz realnosti i telesne senzacije su nam upozorenja da um pokušava nemoguće.

Ako ne primetimo napetost, pojavljuju se emocije koje je teže ne primetiti. Napetost i emocije su barometar stanja uma i opomena da smo odlutali od sebe. Što dalje odlutamo telo drastičnije reaguje i uvek sa istom jedinom svrhom a to je da primetimo da lutamo i da bi trebali da se vratimo sebi. To možemo učiniti u svakoj situaciji, u svakoj emociji, u svakom trenutku oduzimanjem pažnje mislima.

Mi nismo samo um i telo, svesni smo i uma i tela uvek, čak i kad poverujemo da je um komandant parade tu je telo da nas opomene da to nije tačno. Od misli i emocija ne treba bežati, ne treba ih potiskivati jer tako samo jačaju, dovoljno je propustiti ih da teku, registrovati da nismo te misli, nismo ni te emocije i one nestaju samim oduzimanjem pažnje. Pažnju sa misli je lako preusmeriti na ono, onog koje ispred nas, na ono što radimo u datom trenutku ili samo na telesne reakcije.  Kome je to teže može pažnju usmeriti na disanje nekoliko sekundi ili onoliko vremena koliko mu treba da umiri um.

Fizičko telo imamo kao potvrdu svog postojanja, ono je starije nego um, i svesnije. Prvi funkcionalni organ tela je srce i ono prima osnovne informacije za život jer je većim delom sačinjeno od neurona.  Sami biramo kojim informacijama dajemo veći značaj, onima koje dolaze iz srca ili tumačenjima tih informacija koja nam daje um.

Veza između svesti i tela je ljubav i umesto da se njoj prepuštamo, da je živimo, umesto da se oslanjamo na sam izvor postojanja, vremenom se udaljavamo tako što se opiremo realnosti zbog trenutnog nerazumevanja, neznanja, strahova i kako gradimo taj otpor tako slabimo sposobnost, funkcionalnost tela jer mu namećemo prekovremeni rad.  

Tumačenjima kreiramo stavove, verovanja znanja i to neretko traje sve dok nas telo žestoko ne opomene. Ne trebaju nam tumačenja kad već imamo originalne jasne informacije, tumačenja nas dovode u zabludu da nešto znamo a to naše ˝znanje˝ na sreću ostavlja tragove na telu.

Ako ovo razumemo imamo šansu da iscelimo um, a samim tim i telo. Ljubav je prvi kormilar i tela i uma. Predavanjem kormila umu ne umanjujemo ljubav koja je večito tu, samo je maskirana ocenama, stavovima, i pošto je više ne vidimo jasno, zamenjujemo je emocijama koje je izgradio otpor sopstvenom telu, i tako zamagljeni počinjemo da je tražimo tamo gde nije.

Apsurdno je to traženje i svesti i ljubavi umom jer um nije u stanju da ih pojmi, može samo da ih tumači.

Iako nam se čini da smo sve bliži u svom traganju, dok ne odbacimo maske koje smo sami stvorili uvereni da nas okolnosti određuju, naše stavove, naše navike, i želje, život prolazi pored nas.

Ne verujte meni verujte svom telu, ono zna gde ste.

Tek kad uočimo da nas telo sve vreme opominje da živimo svoja tumačenja a ne stvarnost vratićemo se izvoru, koji je oduvek sa nama.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Etikete

U ranim godinama života učimo pojmove i njihova značenja, naučimo reči, šta je šta i na taj način stičemo svoje znanje. Naučimo da je ono veliko što stoji na livadi ili u šumi drvo. Ali reč drvo je samo reč, etiketa koju smo zalepili za taj objekt. Znamo da je drvo napravljeno od drveta, ha ha. Kasnije naučimo da drvo izraste iz semena koje padne ili se posadi u zemlju, da mu je potrebna voda, itd. Naše znanje o drvetu se svede na par osnovnih činjenica, ograničeno je. Znatiželjniji nauče i koje je vrste drvo, iz koje ˝porodice˝, kakav mu je plod i sve ostalo što iz zanima. I takvo znanje o drvetu je ograničeno.

Jednostavnim posmatranjem mogu spoznati da se dok je mlado i malo stablo povija na vetru, kad je veliko stablo miruje, povija se lišće a ako je vetar jači i grane, primetiti da se nove mlade grane uzdižu uvis prema suncu, starije rastu u širinu jer su i one željne sunca. Mogu primetiti kad je veliki mraz da drvo ne puca jer je ispustilo vodu iako mu je neophodna. Mogu primetiti da drvo dopušta svakome bez razlike da stane u hladovinu, svemu da koristi prečišćen vazduh koje ono ispušta, svima koji žele dopušta korišćenje plodova koje ono donosi. Kad dovoljno priđem stablu mogu osetiti sem hladovine i energiju drveta, ako se naslonim ili ako ga zagrlim mogu ˝čuti˝ iskustvo drveta, mogu naučiti da se prirodi, vetru, kiši, suši, mrazu, silama u prirodi ne treba opirati, da se ne treba grčiti i stezati, da se sve lakše podnosi kad sam opušten nego kad sam napet, da svaka sila ima svoje vreme tajanja i da skoro od svake mogu imati koristi, i umesto da se plašim  mogu u svemu uživati ne zatvarajući se, ne sakrivajući, ne bežeći jer će sila ako je namerena uvek naći put do mene.  Što duže posmatram spoznaja postaje sve šira i nikad ne mogu reći znam, sve znam o drvetu. 

Šta mi tek reka kad je posmatram može reći kad se usudim da primetim nešto više od etikete, dimenzija, smera toka. Da je svima, svemu na raspolaganju, da ništa nikome ne brani, da sve hrani, da čisti sve što može, da prepreke, zaobilazi, da ono što joj smeta lagano kruni dok ne nestane, da je prodornija  blaga i tiha, a i da može biti opasna.

Bilo koji predmet koji se usudim da ga posmatram može mi mnogo toga reći, svi imamo mobilne telefone, iz koliko različitih supstanci se sastoji, svaku od njih je trebalo izvaditi iz prirode, sa raznih strana sveta, preraditi, obraditi, sklopiti, pre toga kreirati, isplanirati šta, gde, kako, zašto, osmisliti softver, programe, sve to uklopiti, zapakovati, isporučiti, koliko je ljudi učestvovalo u proizvodnji jednog tako malog predmeta, koliko je tu ljudske energije u svakoj toj supstanci, softveru preneseno do mene, koliko se razne tehnologije koristilo koja je isto tako morala biti osposobljena, koliko kilometara puta mora da postoji da bi sve to bilo dostavljeno tamo gde treba i svu tu energiju ja držim na svom dlanu a tom predmetu sam dodelio samo etiketu.  

Sve što koristimo nas spaja govori da smo jedno, da smo povezani neraskidivim vezama a etiketiranje nas razdvaja, otuđuje.

Sami sebi dodeljujemo razne etikete, naše osobine su etikete, stavovi su etikete, verovanja i znanja takođe, sami sebe ograničavamo verovanjem da o sebi nešto znamo i iz tog znanja  - etiketiranja odnosimo se prema drugima. Tek drugima lepimo razne etikete jer smo svoju percepciju i znanje sveli na etiketiranje.

Nije nikakva hrabrost usuditi se posmatrati i sebe, i druge, i ono što nas okružuje pa odbaciti etikete, verovanje sopstvenom znanju, jer je samim etiketiranjem ograničeno, nedovoljno, sputava nas na svakom koraku ma koliko verovali da znamo. Život je sve brži, sve više obaveza, sve više tehnologije koja nam olakšava život i sve više otuđenja je dovelo do toga da smo sami i sve ostalo postali etikete.

Emocije delimo sa tehnologijom, ekranima umesto sa prirodom, ljudima. Verujemo da nam tehnologija donosi sigurnost, olakšava život a ne primećujemo kako vreme nestaje, da ga imamo sve manje, da je komunikacije sa ljudima sve manje i kada i kako tad posmatrati i spoznati šta nas okružuje i šta nam se dešava. Sigurnost tražimo u zatvaranju, sreću u objektima i vezama, znanje i uživanje u nepotrebnim informacijama ne primećujući da postajemo robovi svojih navika i tehnologije, da nas što je više koristimo sve više zaluđuje i otuđuje i od nas samih i od drugih.

Odbacivanjem etiketa nećemo izgubiti svoje znanje, svoje iskustvo, ako se usudimo primetićemo da prvo mi sami nismo te etikete koje smo si nalepili, da nisu ni drugi, da je sve ono što nas okružuje samo potvrda da smo neraskidivo povezani sa svima, sa svime, da etikete kreiraju sukobe, najteže sukobe u nama samima jer se sukob odvija između onoga šta jesmo i sopstvenih verovanja i taj sukob ostavlja posledice na telu.

Sukob nastaje samom težnjom da se maknemo iz sadašnjeg trenutka i prostora koji živimo a misli su taj pomak manji ili veći jer misao je vreme, trenutna misao koja se sada odvija nas ¨premešta˝ u neko drugo vreme koje u realnosti ne postoji, postoji samo sada, a misao nas uverava da je nešto iz prošlosti ili budućnosti poželjnije nego ovo sada. Misao ako joj dajemo pažnju nas izbacuje iz realnosti u iluziju, mnoštvo takvih iluzija kreira sopstvene sukobe. Taj primarni sukob nas uvodi u sukobe sa okruženjem i život nam se svodi na izbegavanje i potiskivanje tih sukoba ili aktivno učestvovanje u njima. Svejedno je da li smo etiketirali sebe ili druge, posledice etiketiranja snosi naše telo, jer mi smo autori tih etiketa. Na taj način priroda dovodi u balans um i telo, i kad primetimo da sa telom nešto nije u redu, potrebno je odlepiti etiketu koju smo zalepili pre traženja dijagnoze.

Da uz te etikete idu i deklaracije život bi nam bio nešto lakši, znali bi bar poreklo i sastav, ovako ograničeni na etikete kreiramo samo probleme.  Etiketa  = sukob, i slovima etiketa proizvodi sukob.

Može li drukčije? 

Može samo ako odbacimo etikete koje smo tako jako nalepili i sebi i drugima.

Može jer ako odbacimo etikete uvidećemo šta nas sve povezuje umesto da vidimo samo ono što nas razdvaja.

Može jer možemo uživati u realnosti u kojoj živimo kad nema etiketa koje nas sapliću i ograničavaju.

Može kad odlepimo sopstvene etikete, tada i sve ostale otpadaju jer su posledica sopstvenih.

Itekako se može uživati u životu bez etiketa. 

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Svest i ˝rad na sebi˝

Kad krenemo da se istražujemo, ko smo, šta smo, pojavljuje se pojam svest, i pojavljuje se želja, potreba da je dostignemo a ne primećujemo da svakim korakom traganja se sve više udaljavamo od istine. Svaki pokušaj dostizanja svesti umom, razmišljanjem je osuđen na propast jer se ona tu ne nalazi iako se čini da smo joj novim saznanjima, tehnikama sve bliži i bliži. Nema je tamo gde je tražimo, a plus toga samim verovanjem da je treba tražiti sebi govorimo da je nemamo i tako se sve više udaljavamo od uvida i gde je i šta je. Kao da pokušavamo da vidimo vrh nosa. Vrh svog nosa možemo videti u ogledalu, ali u ogledalu ne vidimo sebe nego svoj odraz, nismo u ogledalu.

Uglavnom ne nalazimo na ispravno značenje tog pojma čak ni po enciklopedijama, a jedan od razloga je da to ne treba narodu, bolje je da ostane zabunjen.

U većini učenja, koncepata, verovanja svest se tumači kao nešto što treba postići, kao svetlo na kraju tunela, kao buđenje, kao rad na duhovnosti, kao prosvetljenje i stalno se ukazuje da je to cilj, da treba učiti, trenirati, ˝raditi na sebi˝  da bi se to postiglo.  Inteligencija zašto se to tako tumači i postavlja, kaže mi  da su moguća samo dva razloga, prvi da oni koji kreiraju i oni koji šire ta učenja nisu shvatili o čemu se radi a drugi verovatniji je da su im potrebni sledbenici i učenici koji će plaćati ˝rad na sebi˝.

Svest nije materijalna, svest nije objekt, svest nije nešto što možemo naći jer nikad nismo ni izgubili, svest je stalno prisutna.

Nije mi potrebno umovanje i razmišljanje da odgovorim na pitanja, da li sam živ, da li postojim, da li sam budan, gde sam u prostoru, šta je i ko je ispred mene, šta mi je u ruci, šta radim, šta mislim, jesam li svesan sada u ovom trenutku. Na sva ta a i mnoga druga pitanja odgovore mi daje inteligencija, prosto opažanje. Ta inteligencija je iznad uma, iznad razuma, iznad znanja. Problem je što se ta inteligencija pobrka sa sopstvenim znanjem pa postaje nemoguće uočiti razliku. Inteligencija odgovore daje jednostavnim opažanjem, ne treba joj tumačenje ni potvrda. Najlepša formulacija inteligencije je da je to sposobnost čitanja između redova. Odnosno nije sve onako kako izgleda na prvi pogled, čak ni na drugi, potrebna je pažnja, opuštena neusmerena pažnja, posmatranje svim čulima. Zašto svim čulima? Kad postoji, kad sebi dozvolimo opuštenu pažnju, bez napetosti, bez fokusa, bez očekivanja, kad su sva čula ˝uključena˝ tad nema uma, nema procesa razmišljanja, tad smo  sasvim ˝prisutni˝.  Kazaćete ali stalno su nam uključena sva čula, ne možemo ih gasiti ni paliti. Naravno da su čula tu sve vreme i da nam stalno ˝donose˝ informacije iz okoline, ali naša pažnja nije stalno neusmerena, uglavnom smo usmereni fokusirani na nešto, često na svoje misli, i sam proces razmišljanja ograničava ne prijem jer je on stalan nego prihvatanje informacija koje čula donose. U komunikaciji smo usmereni na sagovornika, sve ostalo je potisnuto, plus toga postoji šum, žubor misli koje teku i tada nam neke informacije koje donose čula, zvuci, kretanja koja su van našeg fokusa ustvari smetaju. Kad ne postoji neusmerena pažnja, a postoji fokusiranost tada je uključen um sa svojim tumačenjima, očekivanjima, ocenjivanjima, slaganjima, brigama, razočarenjima i u takvoj komunikaciji ne razumemo jasno šta nam sagovornik govori, ni njegove ekspresije, niti sebe i svoje reakcije, ni emocije, pa memorišemo samo taj žamor misli u svom umu, i posle te konverzacije u memoriji imamo SF igrani film umesto dokumentarca.

Radom na sebi trudimo se, želimo da budemo svesni stalno, ne spoznajući da to jesmo jer nam niko nije rekao ni objasnio.  Borimo se protiv misli, zaustavljamo ih novim, ućutkujemo um kao da je on krivac. Misli se javljaju u svesti, um ih tumači kad za to oseti potrebu, otpor, kad ima očekivanja. Misli nisu problem, problem je pažnja koja je usmerena ka njima. Nedavanjem pažnje misli nestaju. Davanjem pažnje bujaju i cvetaju. Misli pokreću i održavaju emocije.  Ideje i kreacije se javljaju kad nema misli.

Kad razmišljam, svesan sam svojih misli, svesan sam i kad ih nema, iz toga proizilazi da ja nisam samo moj um i moje misli. Osećam svoja emotivna stanja, znači svesan sam svojih emocija, znači ja nisam ta emocija koju trenutno osećam. Svesan sam bola u vratu dok ovo kucam, nisam taj bol. Svesan sam svih telesnih senzacija što mi govori da nisam samo telo. Sama inteligencija, opažanje mi govori šta nisam, a od uma, razuma, očekujem odgovor šta jesam, malo čudno? Um sam sebe ne može da pojasni a kamoli nešto što je iznad njega. 

Sopstvenim znanjem smatramo sve ono što smo naučili, prihvatili, iskusili, svoje ocene, stavove, usvojene koncepte, verovanja. Znanje samo po sebi je ograničeno i uz njega uvek ide neznanje.

Sva iskustva koja smo imali i koja imamo dešavaju se u svesti, a tumačenje i razumevanje tih iskustava nastaje u umu. Kad prisustvujemo nekom dešavanju čula nam donose trenutne informacije a tek potom se uključuje um sa tumačenjima, ovo mi prija ili ne prija, ovo je lepo ili nije, korisno, ovakvo onakvo. Opažanje donosi potpunu informaciju a um je tumači. Zašto nam je potrebno tumačenje kad već imamo inteligenciju? Zato što u nama postoji otpor, nerazumevanje, strahovi, želje, zbog usvojenih stavova, verovanja. Tumačenje je način da strahove potisnemo, odložimo, da se na taj način odmaknemo od sadašnjeg trenutka jer nam nešto sada ne odgovara takvo kakvo jeste. Informacije su u svesti, kompletne, sve, a mi ih umom opsecamo, skraćujemo ili proširujemo jer ih ne prihvatamo takve kakve su. Od tih svojih nerazumevanja formiramo sopstvena znanja nimalo ne sagledavajući svoje lično iskustvo, način ka koji smo kreirali ta znanja i verovanja. Iz tih i takvih znanja i stavova komuniciramo jedni sa drugima, ponekad smatrajući da nas neko ugrožava ako nam iznosi drukčija znanja verovanja, stavove. Dok nismo otvoreni za sve, da čujemo i razumemo, ovo ne znači i da to usvojimo nego samo doslovno da razumemo druge nećemo razumeti ni sebe, a i obratno ima istu težinu. Kad verujemo da nešto znamo stavili smo tačku na to znanje i ta tačka ma koliko mala bila nas ograničava, isto toliko koliko i to znanje. 

Svest možete tražiti tišinom, umom, tehnikama, verovanjem ali sve vreme dok je tražite ona je tu, i u najvećoj buci, i kad ima misli i kad ih nema tu je, gde god se u tom traganju pomerili oduvek je tu.  Ne postoji opcija, trenutak kad nije, i kad spavate tu je.

Ne verujte meni, slušajte sebe.

Svest je jedini iskaz, stanje postojanja, inteligencija postojanja sada.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Samospoznaja

Tri principa – Svest, um, misao nisu rad na duhovnosti, nisu put ka prosvetljenju šta god vam to značilo, nije ni put ka saznavanju nečeg novog u kom se nešto radi, trenira, uči. Tri principa nas uvode u direktnu samospoznaju u onom momentu kad to sebi dozvolimo, odlučimo.  Ta spoznaja, uvid ne zahteva rad, borbu, učenje, ona je jasna, direktna, i posledica te spoznaje može biti rušenje ˝kule od karata˝ koju smo sami izgradili izvlačenjem jedne jedine karte ako to odlučimo. Smešno je poverovati kad nam neko kaže da treba da se ˝budimo˝ a znamo da smo već budni, dovoljno je da se umijemo, odstranimo krmelje i da ˝progledamo˝.

Uobičajeno je da se plašimo naglih promena u životu, pa se isto tako ponašamo i kad intelektualno prepoznamo ono na šta nam tri principa ukazuju u sopstvenom iskustvu.  Promene zaustavlja strah koji kao takav i ne primećujemo nego nam je lakše da ˝ulazimo u hladnu vodu˝ malo po malo da se ne bi šlogirali.  Gledao sam starije i mudrije kako ulaze u vodu, pokvase se rukama po telu i skoče, ne produžavaju agoniju ulaska, nego skoče zaplivaju i hladnoća nestaje kretanjem,  jer se ne odupiru, ne grče pri svakom koraku.  

Nauka i materijalistička i kvantna donose nova saznanja, nađu metode da ta saznanja potvrde i tako formiraju znanja.  Kakvo je to znanje koje se konstantno menja, kao kad u punu čašu dolivamo vodu i koliko dolijemo toliko iscuri, pa iscuri delom staro a delom i novo i neprestano tako, jel to što nauka donosi istina ili verovanje u znanje?  Znanje uvek ide zajedno sa neznanjem jer je samo po sebi ograničeno.

I sa sopstvenim znanjima je ista stvar, ono što znamo o sebi, o drugima se neprestano menja a isto tako verujemo u sopstveno znanje.  Naučimo matematiku, naučimo jezik, naučimo da plivamo, da vozimo, da radimo neki posao i to je da ga tako nazovem tehničko znanje, ali da li je znanje da sam ja ovakav ili onakav, siguran, nesiguran, pošten, stidljiv, hrabar, ljut, srećan, to je promenljivo od situacije do situacije, ne baš tako često ali veoma promenljivo, dakle to znanje nije istina nego verovanje u znanje o sebi. Isto je i sa našim znanjem o drugima, i oni se neprestano menjaju.  Svaki put kad se setimo nekog ranijeg doživljaja, situacije mi ga samim tim podsećanjem i ˝boravkom˝ u njemu menjamo jer se zbog promena koje živimo menja i percepcija. Jedan deo oduzmemo, nešto dodamo, i da li je to znanje.

Kakve su posledice verovanja u sopstveno znanje?  Znanje je uvek ograničeno, limitirano, promenljivo je. To znači i da je misao ograničena limitirana. Ako je ograničena ona automatski proizvodi sukob. Misao – znanje mi kaže da sam Srbin, Hrvat, Englez, Rus, Indijac, Indijanac, to automatski proizvodi sukob. Kaže mi i da sam Zemunac i to proizvodi sukob. Kaže mi i da sam pravoslavac, katolik, musliman, vernik, nevernik i to proizvodi sukob. Kaže mi da sam beo, crn, žut, crven, i to proizvodi sukob. Kaže mi da sam mudar, hrabar, stidljiv, ljut, siguran, depresivan, blesav, pošten, vegan, mesožder i još mnogo toga i to donosi sukob. Misao mi kaže da sam plav, mršav, da imam male uši, kriv nos, krivu kičmu, ili da ona ima male ili velike grudi, mali ili veliki stomak, nenapućena usta, krive noge, čoškasta kolena i to pravi sukob. Opažanje, percepcija mi kaže da je nešto lepo, korisno a misao mi kaže da ja to nemam, ta misao raste formira želju da mi baš to treba, da to moram da imam i to kreira sukob. Doživim nešto lepo, neopisivo i želim da se to ponovi, ta težnja proizvodi sukob. Misao mi kaže da imam problem i tada rešenje problema tražim u svom iskustvu a da je tu rešenje ne bi imao problem, pa je i to sukob. Pod sukobom prvenstveno podrazumevam sukob sa samim sobom jer on je najteži, tek kasnije slede lakši sukobi sa drugima.  Ja sam čovek, za to mi nije potrebna misao, pod tim čovek podrazumevam i muški i ženski rod.

Um se brani od naglih promena, jer je navikao da se nečim bavi, i zgodnije mu je i lakše da uči korak po korak nego da dopusti da nije u pravu i da pravi velike zaokrete. Zato i odlaže promene i konstantno traži nove odgovore, nova učenja, gurue, nove zabave.      

Slede odgovori na stavove i pitanja iz razgovora koje sam imao a i iz samoposmatranja, zašto odlažemo promene, čemu se opiremo i čega se plašimo kad sagledamo sopstveno iskustvo a imamo pred sobom uvid u sasvim jasne posledice koje živimo zbog verovanja u sopstveno znanje.

Postoji delimičan strah od gubljenja identiteta – ko sam ja ako moja verovanja i ˝znanja˝  o meni nisu istina.  Iskustvo koje imam ne nestaje, samo prestaje pridavanje na važnosti, na značaju sopstvenim stavovima, ocenama jer su promenljiva, i ograničavajuća.

Strah od nestanka sećanja, uspomena lepih i ružnih.  One ne nestaju to su moja iskustva, tu su i dalje.

Strah kako ću delovati, odgovarati, razgovarati ako se ne oslanjam na sopstveno verovanje, znanje. Veći deo komunikacije se i inače odvija bez procesa mišljenja, jer smo usvojili stavove, ocene, reakcije, to su postala znanja, odatle komuniciramo, a iz memorije vadimo samo podatke koji potvrđuju i brane naše stavove i uverenja. Kad bi mislili o svemu onom što izgovaramo mnogo toga ne bi bilo rečeno ili bi bilo rečeno drugačije. Treba li da vas podsećam da imate inteligenciju uvek na raspolaganju. Najkraća definicija: inteligencija je  sposobnost čitanja između redova. Ova definicija nije  potpuna, ograničena je ali je jasna. Meni na primer inteligencija kaže da što je više novih lekova još je više bolesti i pacijenata umesto da je više zdravlja. Kaže mi kad vidim teroristički akt da  su oni koji su ga kreirali upravo isti oni koji nam nude odbranu i rešenja tako što nam ugrožavaju ranije ostvarena prava, jer samo oni imaju korist, i da su žrtve i izvršioci samo kolateralna šteta. Kaže mi da iako se ratovi vode da bi se smanjila populacija, čovečanstvo je sve brojnije, jer život, ljubav uvek pobeđuje. Inteligencija mi kaže da priroda uvek nađe rešenje za zagađenja koja joj čovek nanosi, i da su nekad manje nekad više drastična. Inteligencija mi kaže da piramide i drugi monumentalni tragovi istorije nisu rukom klesani i slagani. Inteligencija mi kaže kad čujem da sam konj ne moram razmišljati o tome, pitati se da li jesam ili nisam i braniti se. Inteligencija mi kaže da kad čujem da sam lep, zgodan, neophodan samo trenutni stav neke osobe i da to nema veze samnom, da ne treba da poverujem u to. Inteligencija mi kaže da ako ne uživam u putovanju do postizanja cilja, uživanje na cilju će biti kratkotrajno. Inteligencija mi kaže da ne postoji mrak, tama, postoji samo manji ili veći nedostatak svetla i to ne samo zato što su nam čula ograničena, nego zato što je um zatamnjen usmerenošću na tamu. Inteligencija samnom korača samo tada kad nema verovanja, stavova, obmana.

Postoji i strah od gubljenja emocija. Da ne razglabam mnogo emocije su mešavina ljubavi i straha. Što je strah veći emocija je niža.  Na primer hrabrost je na sredini skale emocija pa je u njoj sadržana ista količina straha kao i ljubavi. Potreba da se iskazuje hrabrost je ustvari pokušaj sakrivanja straha. Uz strah automatski ide zavist, mržnja, arogancija, agresija, nasilje. Krivica i sramota sadrže ogromnu količinu straha i ne retko vode u destrukciju.  Uglavnom plašimo se straha pa ga potiskujemo iskazujući emocije ne znajući da njima jasno i glasno pokazujemo strah. Straha se plašimo jer ga nismo proživeli i pustili sasvim kroz sebe, kroz um i telo i uvideli šta je. Strah je misao ništa više ni manje od toga. Otpor, nerazumevanje i neprihvatanje pokreću strah. Strah je misao, pokreće ga misao, misao pokreće telesne senzacije, misao ga održava i hrani. Pošto nas je strah od straha, potiskujemo ga bežanjem u razne aktivnosti, emocije i tako ga samo jačamo. Jedna jedina misao je dovoljna da vas izvede iz svake emocije.  Da ne zaboravim da naglasim: ljubav nije emocija, to je stanje.  Od ljubavi smo stvorili emociju nalivajući je računom, strahom, nesigurnošću, vezivanjem i zato je i tražimo jer ne vidimo šta je. Ljubav je prepuštanje, prihvatanje, poverenje, poštovanje a ne račun koliko ti meni toliko ja tebi ili posesivnost, potreba, imetak… Ljubav se ne traži nego se daje. Imate je u neograničenim količinama kad uvidite šta je.

Pitanje: čemu će služiti um ako ne veruje u sopstvena a ni tuđa znanja. Onome čemu je i namenjen, razradi ideja, planova, kreacija, mašti. Umom možete tražiti sigurnost, mir, sreću, ljubav ali one ne stanuju tamo.

Pitanje: Kako da zaustavim misli, da se borim, šta da im radim, da meditiram?  Umom ne možete zaustaviti misli, ne može se boriti jedna misao protiv druge. Možete misliti samo jednu misao, ne dve u isto vreme.  Meditacijom ćete između ostalog  uvideti da možete biti bez misli, ali kad ne meditirate one su i dalje tu. Imate nebrojeno situacija u iskustvu kad nema misli, da li ste tada bezumni?  Misli se pojavljuju i ako im ne pridajemo pažnju i značaj one nestaju.

Pitanje: Kako ću ja to naučiti, usvojiti kad nema učenja, vežbanja, treniranja, kako je to moguće?  Kako ste naučili da hodate? Prvo ste puzali pa padali i ustajali, u moje vreme nije bilo hodalica i dubaka. Nema šta da se uči jer to je uvid. Uvid u sopstveno iskustvo. Sagledao sam da sam padao, da sam sam sebe spoticao, da sam za padove okrivljivao druge, a sagledavanjem vidim da su mi ti padovi omogućavali da ustanem, da rastem,  da nisu krivica i greške ni moje ni tuđe i da sad mogu da hodam a da se ne spotičem o sopstvene misli, stavove, emocije jer sam rešio da odgovornost za svoj život uzmem u svoje ruke a ne da krivca tražim i dalje u drugima, i u okolnostima. Iako znam da će i dalje biti padova bar ne moram sam sebe da spotičem.

Pitanje odnosno stav: Ja to ne mogu, emocije su jače od mene, nemam vremena da razmislim jer se one odmah pokreću.  Emocije ste dugo gradili i one ne nestaju odjednom, jer nema te gumice koja može da ih obriše. Uvidom i odlukom da se menjate, jasno vam je da su vas verovanja, ocene, stavovi sputavali i saplitali, ograničavali razumevanje odnosa, situacija, realnosti. Kad je to jasno, jasno iz sopstvenog iskustva a ne zbog mojih reči, tada emocija koja se javlja nema mentalnu, umnu podršku, pokreće se po navici ali nema šta da je održava, pa se vremenom smanjuje i nestaje, jer su je samo misli održavale.

Stav: Ja volim svoje emocije, volim da pokazujem drugima da mi je stalo do njih, ne bi mogla da živim bez tog iskazivanja, to ne bi bila ja.  Vi jeste ljubav ali ste tu ljubav umotali u emocije dodajući joj strah, pa na primer iskazujete ljubomoru  da bi uverili partnera da ga volite, a ljubomorom kreirate sukob. Posesivnost - partnera želite da posedujete i menjate umesto da mu ne narušavate slobodu pa proizvodite sukob, a kad se promeni i prilagodi vašim željama primetite da to nije ona osoba u koju ste se zaljubili. Iskazujte  ljubav a ne emocije i strahove.

Stav: Ja sam vernik, nisu mi jasna tri principa, čini mi se da se ne slažu sa mojom verom.  Tri principa su uvidi u vaše iskustvo, sagledavanje načina na koji ste kreirali svoja znanja, stavove, iskustva, i nemaju nikakve dodirne veze sa vašom verom.

Stav: Nemam ja vremena za to, ja imam puno svojih obaveza, briga, potreba, želja. Upravo uvidom u sopstvenu kreaciju spoznaćete koliko ste vremena uzalud potrošili.

Pitanje: Mogu li ja stalno biti ˝prisutan˝ da ne podležem navikama, emocijama.  U početku  ne ali što je jasniji uvid u svoje prethodno ponašanje, verovanja i znanja, sve manje je misli koje  ˝maltretiraju˝  jer je sve manje pažnje na njima.

Resetovanjem uma dešava se regeneracija mozga, dekristališu se putanje koje pokreću navike. Prisustvom, neusmerenom, opuštenom pažnjom automatski prestaje memorisanje nepotrebnih novih emocionalnih zapisa, ne pokreću se, ne podržavaju se navike ni emocije iz memorije, i mozak se podmlađuje, čisti, a sa njim i telo.

Ja nisam tu da vas učim, da vas menjam, nema potrebe da verujete mojim rečima. Potrebno je da verujete sebi, da sagledate svoja iskustva, da ih prepoznate i odlučite šta ćete dalje. Ja sam tu da vam pokažem kuda da gledate, a ne šta da vidite. Bitne su reči koje čujete, ne govornik, ne ja. Sve što vam prenosim već imate u sopstvenom iskustvu, ali niste osvestili. Bitno je da imate nefokusiranu, opuštenu pažnju, da niste napeti, nervozni dok slušate, da ste prisutni – ne samo telom i umom.  Ako slušate sa željom da naučite, da dobijete nove informacije tada ćete moje reči, rečenice ocenjivati porediti odbacivati ili prihvatati u skladu sa vašim sopstvenim stavovima  pa nećete sagledati svoja iskustva i tada ćete poneti samo neke informacije, koje će se ubrzo nestati, neće biti, promena, odluka. Nepotrebno je poređenje znanja, jer je najvažnije iskustvo, vaše sopstveno iskustvo a ne znanje.  Ne verujte mi, pitajte me, još bolje i važnije pitajte sebe tamo su odgovori i uvidi a ne kod mene.

U životu, prirodi sve je jednostavno, sve ima svoj tok u neprestanom kretanju, a da bi umom razumeli šta se, kako se, zbog čega se dešava u realnosti izumeli smo tumačenja, verovanja, zakone, izuzetke, pravila i sebi ograničili uživanje u životu. Što su ta tumačenja komplikovanija, zamršenija to su dalje od istine.

Tri principa objašnjavaju isto ono što i druga ozbiljna učenja, ali za razliku od njih pošto oni nisu teorija, nema učenja i vežbanja, uvidi  u sopstveno iskustvo su trenutni a samo strahovi od promena mogu da odlože odluku i primenu tih uvida.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun