Kapi okean postojanje

Voda u okeanu nema strukturu kapi, sve je jedna celina. Voda iz okeana isparava, diže se u visine i kad se ohladi formira oblake, potom i kapi, a svaka kap stremi ka okeanu.

U ovoj dimenziji 3d postojanja mi se ispoljavamo kao jedinke, kao kapi kiše. Svaka kap ima svoju formu, isti oblik ali nijedna nije ista sve su različite.  Kapi se nalaze na različitim visinama i sve se presijavaju, jedna u drugoj se ogledaju.

Ako sam ja jedna od tih kapi sa svih strana oko mene su kapi. Ja vidim od tih kapi koje su oko mene samo deo i to deo u kojoj se moja kap ogleda. Ono što ja – moja kap isijava prema nekoj kapi samo to mogu videti, jer samo ta strana kapi mi je jasno vidljiva. Mogu biti ljubomoran što je neka kap iznad mene pa gledanjem u tu kap ja vidim ljubomoru. Druga kap mi se sviđa jer je sjajnija i u njoj vidim ljubav. Gord sam jer sam iznad nekih kapi. 

U svakoj od tih kapi vidim nešto drukčije od onog što mislim da sam ja. I sve to što vidim je spolja, van mene, to me okružuje i to utiče na moje ponašanje, moje misli, ocene, koncepte, verovanja, znanja, reči koje izgovaram. Svaku kap koju vidim, vidim iz drukčijeg ugla. Tokom padanja kapi se rotiraju, ali i dalje svaku od njih posmatram iz istog ugla. Vetar neke kapi udalji neke primakne ali ja i dalje imam istu perspektivu, vidim samo onu stranu svih kapi koja mi je najbliža.

Pomnim posmatranjem igre svetla, presijavanja, svog ponašanja, uviđam da je sve ono što sam video spolja u stvari moja refleksija, jer kad se moje ispoljavanje prema nekoj kapi promenilo, promenilo se i ono što vidim kad je gledam. 

Unutrašnjom promenom menjam okolnosti, umesto da okolnosti menjaju mene. Nisam promenio formu, spoljašnjost, nisam trenirao ponašanje, odbacio sam samo verovanje u naučena znanja, prestajem da tražim nova, otpadaju navike, nisu nestala iskustva, jedino što sam promenio je to da se oslanjam na sopstveno posmatranje, otvorenog uma uz što manje otpora. Jasnoća i percepcija je neuporedivo šira i bistrija. Čim sam prestao da tragam, uvideo sam da je ono što sam tražio spolja uistinu sve vreme tu i da me je samo traganje ometalo da to uvidim.

Otpuštanjem navika, prepuštanjem posmatranju postojanja postaje mi sve jasnije da su sve kapi iste i pored različitog oblika, istog su porekla, sastava, u istom smeru se kreću, u istom su vremenu i prostoru, pa su imaju zajedničke koncepte.

U isto vreme dok neke kapi padaju, okean isparava, oblaci se formiraju i sve se kreće i postoji samo u ovom trenutku. Za one kapi koje padaju era je kiše, za isparenja je era uzdizanja, za paru koja je u formiranju oblaka, era je oblačnosti i zbog stanja u kojem su ne uočavaju da sve postoji sada, prošlost, budućnost sve se sada odigrava, i  iako sve liči na anarhiju i nemir u svemiru je savršeni mir.

U suštini sve kapi su jedno, čine celinu i gde god da se okrenem vidim sebe, šta god da kažem govorim sebi, šta god da uradim radim sebi.

Spoznajom mira spoznajem svemir, neraskidivu, nesagledivu, beskrajnost postojanja. Forma u kojoj postojim je prolazna, naučena znanja i verovanja o sebi, drugima, i svetu koja imam su ograničena i samo otpuštanjem tih znanja i verovanja, oslanjanjem na sopstveno posmatranje donekle je moguće pojmiti postojanje.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun