Šta opraštam? Opraštam ono što odavno ne postoji, ali
postoje emocije koje su neke reči ili dela pokrenule u meni. Emocije koje sam
tad osetio ni u tom trenutku kad su pokrenute zbog sopstvene percepcije
doživljaja nikakve veze nisu imale sa onim kome kasnije opraštam. Krivicu zbog
reči ili dela sam usmerio ka nekoj drugoj osobi i tu krivicu sam sam osetio i
nastavio da je nosim i hranim u sebi, zasadio sam seme koje raste u meni i nema
veze niskim drugim. To što je u početku
bilo seme narasta i određuje moju percepciju događaja, okolnosti, reči i
ograničava me da shvatim realnost kakva jeste. Opterećuje moje odnose i sa
drugima a ne samo sa osobom prema kojoj je bila usmerena.
Kad rešim da opraštam kome opraštam? Kriv je neko drugi što
sam se ja osećao povređenim, ugroženim?
Krivnja se rodila u mom umu – izdvojenoj osobi, egu, koji ju je samo
hranio i održavao. Hraneći krivicu u svom umu usmerenu na druge jer ego neće
sebe okriviti, ograničavao sam samo sebe tražeći opravdanja za svoje neuspehe,
okolnosti, smeštajući odgovornost za svoj život u tuđe ruke. Nakon nekog vremena se setim da opraštam
drugima da bi se osećao bolje ne primećujući da tako i dalje odgovornost za
svoje postupke i dela, emocije, ostavljam drugima. Hranio sam emociju koja u
sebi nosi skoro najviše straha, tek nešto malo manje od sramote i sad bi da je
zamenim nekom drugom koja nosi manje straha. Osećam se bolje i ponosan na sebe što sam
oprostio nekom svoje sopstvene emocije.
Ponos je ˝negativna˝ emocija kojom sebe uzdižem, veličam u odnosu na
druge i sadrži manje straha pa je lakše živeti sa njom. Sebi se divim kako sam nekom nešto oprostio
ne shvatajući da to delo te reči nisu se ni tad ni sad odnosili na mene, bile
su samo trenutni iskaz nekog, a moj otpor, nerazumevanje, strah su proizveli i
posadili krivicu u meni.
Opraštajući im krivicu nisam je izbacio iz svog operativnog
sistema samo sam je potisnuo, u gomilu ostalih datoteka da mi nije pred očima.
Tek kad rešim da resetujem operativni sistem, kad spoznam da je strah umišljena
kategorija, da sam svoje emocije sam kreirao, da je to seme koje sam sam sadio
i gajio mogu da uvidim da je sve ono što sam nosio sobom i iskazivao bilo
sopstveno bežanje od odgovornosti za moj život.
Kad je operativni sistem resetovan uviđam da su te emocije bile tu da bi
spoznao ko sam, šta sam i da nije greška to što ih imam i hranim jer sam tako
kreirao svoja iskustva shvatajući šta je dobro, šta nije, šta volim šta ne, šta
želim, a emocije su bile samo barometar
mojih trenutnih misli i stanja. Da nema
tame ne bi znao šta je svetlo, da nema straha ne bi spoznao šta je ljubav. Svet
i spoljne okolnosti sam svojom percepcijom prilagođavao sopstvenim razumevanjem
i kreirao virtualni operativni sistem. Nisam pojmio da od drveta ne vidim šumu,
da ono što ima veliki značaj za mene drugima je nebitno, da je moja tendencija
da sam u pravu i da jasno vidim ograničena sopstvenim umovanjem. Nisam uviđao
da moj otpor bilo čemu je posledica straha koji je dolazio od nerazumevanja i
neprihvatanja. Nisam bio shvatio da otpor rečima, delima okolnostima ne menja
ništa što se desilo nego potiskujući deo realnosti taj otpor menja samo mene i
da sam sebi stvaram teret koji jednog trenutka poželim da odbacim.
Tek kad je operativni sistem resetovan uvideo sam da sam sve
vreme tragao za mirom, srećom, ljubavi.
Usvojio sam i izgradio opšte prihvaćen kurturološki sistem vrednosti u
kom su je za mir potrebno oružje i bunkeri, u kom sreću tražim u objektima i
predmetima, u kom tražim ljubav da se pojavi u mom životu. Sad znam da sam u životu i od života dobijao
sam ono šta sam davao, a davao nisam samo radost i ograničeno shvatanje ljubavi
nego i potisnute strahove i nerazumevanje.
Sad znam da mi se sve događalo i događa u pravo vreme, da nema
slučajnosti i da su moji stavovi, mišljenja znanja određivali okolnosti i
˝prizivali˝ situacije i odnose da bi prihvatio realnost kakva jeste umesto što sam strahovao od onog što ne
razumem. Znam da svet u kom živim mogu
promeniti samo kad ˝sebe˝ promenim, kad
spoznam da ništa ne znam, i da znanje kom težim nije tamo negde nego je tu
oduvek dostupno i da je potrebno samo utišati čula da bi se prepoznalo i
prihvatilo. Mudrost postoji u knjigama i
zapisima ali se uviđa tek sopstvenim iskustvom.
Sagledavajući svoje iskustvo znam da sam u svakom trenutku bio svestan
svog postojanja, svojih reči i akcija, svoji emocija, telesnih senzacija ali i
da sam verovao svojoj sopstvenoj percepciji zasnovanoj na materijalističkom
konceptu postojanja da sam ja um i telo i da me moja znanja, reči akcije vode
kroz život. Iako je svest stalno
prisutna ponašao sam se kao nesvesno biće koje određuju njegove emocije, a to
je u stvari samo prirodan način sticanja iskustva, a moje nevolje su me usmerile da tražim ono što
je sve vreme prisutno. Svest se nije promenila, tu je stalno prisutna, ista
jedinstvena za sve, promenilo se samo moje shvatanje stvarnosti. Prihvatam u
potpunosti ono što sam bio, što jesam
ali to prihvatanje nije mirenje sa okolnostima i delima drugih na koje
ja nemam reakcije i akcije, naprotiv. Sad razumem da je sve što postoji jedna
celina – organizam, da je sve povezano I vidljivim i nevidljivim nitima i sve je tu da bi
prepoznao i prihvatio svest ne kao ono što me određuje nego ono što jesam. Moja čula mi prikazuju tek neki jednocifreni
postotak postojanja a i to malo sam svojim konceptom razmišljanja još umanjio i
kreirao sopstvene stavove, verovanja, znanja.
Tek vrativši se sebi uviđam da krivice nema ni u meni ni u
drugima, da je ona posledica semenja koje sam sam sadio i gajio u svom umu
verujući mu, ne uviđajući da je um samo moja lična baza podataka i ništa više
od toga, samo sam je dopunjavao tražio nove informacije i njima i dalje
ograničavao sopstvenu percepciju.
Нема коментара:
Постави коментар
Hvala na komentaru