Ja vs ja

Ako je sve Ja, tada sam i ja Ja. Zašto mi tad prija ili smeta ako mi neko drugo ja kaže nešto. Sve to što Ja čuje, vidi, oseti, ja protumači. Zanimljivo je što svako ja ima svoje tumačenje, koje se menja od iskustva do iskustva.  Ako Ja učestvuje u svakom iskustvu, dešavanju, promeni, očigledno da ja ima svrhu da proživi i protumači svoje iskustvo drukčije od ostalih ja. Sve dok ja ne uvidi da su sva ja odraz njegovog Ja trudiće se da utiče na druga ja da bi ih prilagodio sebi. Kada ja spozna da mu se u svakoj situaciji obraća njegovo Ja lako će prihvatiti sva druga ja, jer sve ama baš sve što gleda, sluša, oseća namenjeno je njegovom ja da se upozna sa sopstvenim Ja.  Očigledno je da ja ima potrebu da bude u pravu, da se trudi da prihvata ostala ja, da preispituje svoje ja, a tek kad uvidi da je to prirodan i potreban proces prepoznavanja sopstvenog Ja, spoznaće  ISTINU da nema drugih Ja nego da je Ja stalno tu prisutno šta god mislio, radio, osećao.   To Ja se ne trudi da prihvata nešto, to Ja je apsolutna Ljubav, u tom Ja je sveukupno iskustvo, znanje postojanja. Bez tog Ja ne bi imao nikakvo iskustvo, ne bi postojao.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Utišavanje uma

Ne možemo misliti dve misli u isto vreme, pa usmeravanjem na disanje prekidamo misli. To nam daje predstavu da smo svesni sadašnjeg trenutka pa su informacije koje primamo čulima jasne samim tim što je isključeno ocenjivanje i razmišljanje.  Kod ovakve koncepta je greška što svest brkamo sa umom, mislima, razmišljanjem. Poverujemo da je svest prisutna samo kad nema misli i razmišljanja. Trudimo se umom – utišavanjem uma povećati svesnost, jer imamo percepciju da se misli javljaju u umu, da iz uma proizilaze.  Iz uma proizilaze naši koncepti, verovanja, znanja, stavovi, ocene, mišljenja, oni su produkt uma i razmišljanja.

Misli se pojavljuju u svesti iz svesti,  one su samo trenutna zgusnuta vibracija svesti a razmišljanjem odnosno trenutnim vezivanjem za tu misao pokreće se proces mišljenja, i na osnovu sopstvenih navika, ovo mi prija, ovo volim, ovo ne volim, donosimo ocene i zaključke.

Gde je um kad ne postoji proces mišljenja, kad se misao završi?  Najveći procenat onog što izgovaramo i radimo dolazi bez razmišljanja jer imamo usvojene stavove, navike, ocene, a razmišljanje se pokreće kad tražimo neku misao – podatak iz prošlosti ili budućnosti, kad tražimo argumente da podrže sopstvene stavove, ili dok učimo neki proces.  Znači razgovaramo i delujemo uglavnom iz navika, proces mišljenja, um nije stalno uključen. Svoje stavove, znanja ispoljavamo jer ih jednostavno znamo, usvojili smo ih.

Pošto mi nismo samo um i telo svesni smo svojih misli, svojih reči, telesnih senzacija, emocija, bola u svakom trenutku a ne samo kad isključimo razmišljanje. Svojim mislima pokrećemo emocije, održavamo ih ali u svakom trenutku možemo ako to hoćemo odnosno ako znamo opet mislima ili samim primećivanjem da nas samo misli održavaju u tom stanju, izaći iz emocija ili ih promeniti nekim, drugim mislima, usmerenošću na nešto drugo. Svest primećuje sva ta stanja i misli, a um kaže ja sam depresivan, ja sam ljut, ja sam ljubavan, mene boli to i to. Um se poistovećuje sa emocijom. Svest je prepoznaje, a um je održava.  Misao nema bol, ona preuzima informaciju iz svesti. Ja nisam taj bol, mene boli. Ja nisam bes, ja osećam bes. Uglavnom nam se čini da spoljne okolnosti nečije reči i dela pokreću naše emocije a u stvari otpor koji trenutno imamo samo pokreće naše navike da bi potisnuli taj otpor, misli to stanje održavaju dok ga ne promenimo mislima ili izlaskom iz misli.

Koncept shvatanja svesti da je ona prisutna samo kad nema uma je verovanje da je svest u umu i da tako podižemo svesnost kad isključimo um. Tako smo naučeni, i radom na sebi se trudimo da povećamo svesnost ne shvatajući da je svest iznad uma, da je ona stalno prisutna i kad smo budni i kad spavamo i kad mislimo, govorimo, uvek apsolutno uvek. Svrha rada na sebi je samo odbacivanje koncepta da svesnost dostižemo umom, pražnjenjem uma.  Potrebno je uvideti jednostavnu činjenicu da um tokom dana nije stalno uključen, da se uključuje uglavnom kad postoji otpor u sadašnjem trenutku, da većinu vremena govorimo radimo iz sopstvenog znanja a ne iz razmišljanja.  Čula koja imamo pretvaraju spoljašnje vibracije u sliku, zvuk, miris, ukus, dodir i te informacije primamo onakve kakve jesu a uglavnom ono čemu se javlja otpor ocenjujemo, bojimo, pa delimično ili u potpunosti odbacujemo i to odbacivanje u stvari nije odbacivanje nego potiskivanje, jer primili smo informaciju, ne odgovara nam neki deo ili cela i onaj deo koji trenutno nismo razumeli ostavljamo za kasnije razumevanje, jer se od tih potiskivanja formiraju naše emocije, navike, obrasci ponašanja. Mi nismo promenili ono što se dogodilo i odigralo nego smo svojim načinom percepcije obojili događaj onako kako nam trenutno odgovara. Svest je sve informacije ˝primila˝ prihvatila onakve kakve su, jer se sve iskustva dešavaju u svesti, a um nije. Naš problem je što verujemo umu, i svesnost tražimo umom.

Zašto sve ovo pišem i ponavljam?  Da bi uočili da svesnost ne možemo podići tako što utišavamo um, odbacujemo misli ili  prekidamo emocije kad se pojave.   Svest je stalno prisutna, i bez nje ne bi prepoznali svoja mentalna i fizička stanja. Svest ne možemo povećati, smanjiti na nju uticati ni umom ni ničim, ona je tu pa je tu. Svesnost nije tu čak ni kad iskažem ili pomislim Ja jesam jer samo to Ja bilo veliko ili malo pretpostavlja objekt, materiju, odvojenost. Najbolje što mogu reći je ja sam svesan, ili se upitati da li sam svesan.  To pitanje ¨Jesam li svesan˝ me vraća iz uma i verovanja da sam taj um.

Utišavanjem misli, procesa mišljenja ili bežanjem iz emocija ne menjamo svesnost, samo imamo verovanje da to radimo. Svest je prisutna i u njoj se dešavaju misli, iz misli kreću emocije a one su samo barometar našeg trenutnog stanja. Radimo meditacije, treniramo um i primećujemo da možemo bez misli a ne uočavamo da misli nema sve vreme ni kad smo budni, dok radimo, razgovaramo, tačnije nema ih većinu vremena, ali ima ih u ogromnim količinama kad se prepustimo ˝negativnim˝ emocijama.

 Živeti bez misli ne možemo ili teško možemo, bez emocija isto i poenta nije u potiskivanju nego baš u prepoznavanju da smo nešto mnogo više od tih misli i emocija, da smo ih svesni sve vreme, i ako im se suprotstavljamo i potiskujemo pravimo sebi probleme dok to ne prepoznamo. Potiskivanjem mi ne povećavamo svesnost, naprotiv, prihvatanjem misli i emocija osveščujemo da mi nismo te misli i emocije. I ovde je porvrđen osnovni zakon da ono protiv čega se borimo u stvari samo jačamo. 

Spoznati da koncepti i vrerovanja, ono što smatramo svojim znanjem nije nešto što je trajno, što je aksiom, i da ih često menjamo ne primećujući to, nije lako. Kako to da ako verujemo svom znanju tragamo za novim i usvajamo novo? Da li je ispravno ono prethodno ili novo? Do kad je ispravno to novo? Traganje za znanjem, tehnikama i verovanjima nas samo udaljava od spoznaje da nismo um i telo, pa se neprestano vrtimo u krug, tačnije verujemo da se krećemo spiralom naviše i to nam daje utisak rada na sebi. Prepoznavanje i prihvatanje sopstvenog iskustva je ono što menja percepciju a ne verovanje znanjima sopstvenim i tuđim. 

Svesnost je kad uvidim da moje misli, moje emocije, moji stavovi, znanja, koncepti verovanja nisu ja, one se samo naizgled odigravaju u nečemu što zovemo umom, a ja nisam samo um i telo.

Mail: e1zemun@gmail.com
Telefon: 069 26 04 961
Skype: e1zemun

Opraštanje i krivica

Šta opraštam? Opraštam ono što odavno ne postoji, ali postoje emocije koje su neke reči ili dela pokrenule u meni. Emocije koje sam tad osetio ni u tom trenutku kad su pokrenute zbog sopstvene percepcije doživljaja nikakve veze nisu imale sa onim kome kasnije opraštam. Krivicu zbog reči ili dela sam usmerio ka nekoj drugoj osobi i tu krivicu sam sam osetio i nastavio da je nosim i hranim u sebi, zasadio sam seme koje raste u meni i nema veze niskim drugim.  To što je u početku bilo seme narasta i određuje moju percepciju događaja, okolnosti, reči i ograničava me da shvatim realnost kakva jeste. Opterećuje moje odnose i sa drugima a ne samo sa osobom prema kojoj je bila usmerena.

Kad rešim da opraštam kome opraštam? Kriv je neko drugi što sam se ja osećao povređenim, ugroženim?  Krivnja se rodila u mom umu – izdvojenoj osobi, egu, koji ju je samo hranio i održavao. Hraneći krivicu u svom umu usmerenu na druge jer ego neće sebe okriviti, ograničavao sam samo sebe tražeći opravdanja za svoje neuspehe, okolnosti, smeštajući odgovornost za svoj život u tuđe ruke.  Nakon nekog vremena se setim da opraštam drugima da bi se osećao bolje ne primećujući da tako i dalje odgovornost za svoje postupke i dela, emocije,  ostavljam drugima. Hranio sam emociju koja u sebi nosi skoro najviše straha, tek nešto malo manje od sramote i sad bi da je zamenim nekom drugom koja nosi manje straha.  Osećam se bolje i ponosan na sebe što sam oprostio nekom svoje sopstvene emocije.  Ponos je ˝negativna˝ emocija kojom sebe uzdižem, veličam u odnosu na druge i sadrži manje straha pa je lakše živeti sa njom.  Sebi se divim kako sam nekom nešto oprostio ne shvatajući da to delo te reči nisu se ni tad ni sad odnosili na mene, bile su samo trenutni iskaz nekog, a moj otpor, nerazumevanje, strah su proizveli i posadili krivicu u meni. 

Opraštajući im krivicu nisam je izbacio iz svog operativnog sistema samo sam je potisnuo, u gomilu ostalih datoteka da mi nije pred očima. Tek kad rešim da resetujem operativni sistem, kad spoznam da je strah umišljena kategorija, da sam svoje emocije sam kreirao, da je to seme koje sam sam sadio i gajio mogu da uvidim da je sve ono što sam nosio sobom i iskazivao bilo sopstveno bežanje od odgovornosti za moj život.  Kad je operativni sistem resetovan uviđam da su te emocije bile tu da bi spoznao ko sam, šta sam i da nije greška to što ih imam i hranim jer sam tako kreirao svoja iskustva shvatajući šta je dobro, šta nije, šta volim šta ne, šta želim,  a emocije su bile samo barometar mojih trenutnih misli i stanja.  Da nema tame ne bi znao šta je svetlo, da nema straha ne bi spoznao šta je ljubav. Svet i spoljne okolnosti sam svojom percepcijom prilagođavao sopstvenim razumevanjem i kreirao virtualni operativni sistem. Nisam pojmio da od drveta ne vidim šumu, da ono što ima veliki značaj za mene drugima je nebitno, da je moja tendencija da sam u pravu i da jasno vidim ograničena sopstvenim umovanjem. Nisam uviđao da moj otpor bilo čemu je posledica straha koji je dolazio od nerazumevanja i neprihvatanja. Nisam bio shvatio da otpor rečima, delima okolnostima ne menja ništa što se desilo nego potiskujući deo realnosti taj otpor menja samo mene i da sam sebi stvaram teret koji jednog trenutka poželim da odbacim.

Tek kad je operativni sistem resetovan uvideo sam da sam sve vreme tragao za mirom, srećom, ljubavi.  Usvojio sam i izgradio opšte prihvaćen kurturološki sistem vrednosti u kom su je za mir potrebno oružje i bunkeri, u kom sreću tražim u objektima i predmetima, u kom tražim ljubav da se pojavi u mom životu.  Sad znam da sam u životu i od života dobijao sam ono šta sam davao, a davao nisam samo radost i ograničeno shvatanje ljubavi nego i potisnute strahove i nerazumevanje.  Sad znam da mi se sve događalo i događa u pravo vreme, da nema slučajnosti i da su moji stavovi, mišljenja znanja određivali okolnosti i ˝prizivali˝ situacije i odnose da bi prihvatio realnost kakva jeste  umesto što sam strahovao od onog što ne razumem.  Znam da svet u kom živim mogu promeniti samo kad  ˝sebe˝ promenim, kad spoznam da ništa ne znam, i da znanje kom težim nije tamo negde nego je tu oduvek dostupno i da je potrebno samo utišati čula da bi se prepoznalo i prihvatilo.  Mudrost postoji u knjigama i zapisima ali se uviđa tek sopstvenim iskustvom.  Sagledavajući svoje iskustvo znam da sam u svakom trenutku bio svestan svog postojanja, svojih reči i akcija, svoji emocija, telesnih senzacija ali i da sam verovao svojoj sopstvenoj percepciji zasnovanoj na materijalističkom konceptu postojanja da sam ja um i telo i da me moja znanja, reči akcije vode kroz život.  Iako je svest stalno prisutna ponašao sam se kao nesvesno biće koje određuju njegove emocije, a to je u stvari samo prirodan način sticanja iskustva, a  moje nevolje su me usmerile da tražim ono što je sve vreme prisutno. Svest se nije promenila, tu je stalno prisutna, ista jedinstvena za sve, promenilo se samo moje shvatanje stvarnosti. Prihvatam u potpunosti ono što sam bio, što jesam  ali to prihvatanje nije mirenje sa okolnostima i delima drugih na koje ja nemam reakcije i akcije, naprotiv. Sad razumem da je sve što postoji jedna celina – organizam, da je sve povezano I vidljivim i nevidljivim nitima i sve je tu da bi prepoznao i prihvatio svest ne kao ono što me određuje nego ono što jesam.  Moja čula mi prikazuju tek neki jednocifreni postotak postojanja a i to malo sam svojim konceptom razmišljanja još umanjio i kreirao sopstvene stavove, verovanja, znanja.

Tek vrativši se sebi uviđam da krivice nema ni u meni ni u drugima, da je ona posledica semenja koje sam sam sadio i gajio u svom umu verujući mu, ne uviđajući da je um samo moja lična baza podataka i ništa više od toga, samo sam je dopunjavao tražio nove informacije i njima i dalje ograničavao sopstvenu percepciju.