Zavoleti sebe

Zavoleti sebe ne znači voleti sve svoje osobine, vrline, mane, stavove, koncepte, verovanja, znanja, emocije.  Kako mogu voleti svoje mane a tuđe ne?  Zavoleti sebe znači prihvatiti ono što jesam sada, sasvim, bez odricanja bilo čega, bez žaljenja, bez odbacivanja, bez krivice, jer to jesam, i samo prihvatanje je preuzimanje odgovornosti za ono što mislim, govorim, radim, živim sada. Nisu okolnosti uticale na mene da bi bio ovakav kakav sam nego moje sopstvene misli, stavovi, verovanja, dela, nedela. Okolnosti su se slagale prema mojim celokupnim verovanjima, a ne samo namerama i željama. Sva iskušenja su bila tu da mi ukažu gde grešim, i dok sam verovao da su drugi krivi za moje ˝okolnosti˝ u kojima živim nisam ni pomislio da je to moja odgovornost.  Tek kad sam ˝pretresao˝ svoja verovanja o sebi i uvideo da skoro nijedno odnosno baš nijedno ne ˝pije vode˝ tek tad sam mogao sagledati realnost svojih okolnosti, i počeo otpuštati, odbacivati svoje stavove, ˝znanja˝. Nisam imao potrebe zalaziti u neku dublju retrospekciju dovoljno je bilo da sagledam da u različitim odnosima ˝igram˝ različite uloge i da nijedna od tih uloga nisam ja. 

Sad znam da se sve događa baš kako treba, i da ništa nije slučajno iako tako izgleda, pa i iskušenja primam sa osmehom jer tu su zbog mene, zbog mojih verovanja i ubeđenja a ne da bi od njih bežao ili patio.
Prihvatanjem sopstvene odgovornosti za ono što jesam mi je ukazalo da se drugi odnose prema meni onako kako me vide a ne kako bi ja to želeo, i da sa njihovom predstavom o meni ne mogu i ne treba da radim ništa, jer sam i ja druge video kroz sopstvenu rezoluciju za svakog drukčiju. Samo skidanje tih i takvih ˝naočara˝ promenilo je moje odnose sa drugima, jer sam prestao da nosim ˝agendu˝ o njima, šta su, zašto su, i nestajanjem agende nestao je i podsvesni otpor i nepotrebno presvlačenje u razne uloge.

 Sa zadovoljstvom i sad bez iznenađenja primećujem kako se odnosi menjaju ˝sami od sebe˝ bez ikakvog napora, reči, truda.  Primetio sam i da su mi ramena opuštenija – nije bilo lako nositi sve te stavove, verovanja, agende……….. 

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon, Viber, WhatsApp: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Otpor

Otpor se javlja kad nam nešto ne prija, ne volimo, ne želimo, i najčešće ga prevazilazimo tako što preusmerimo pažnju na neku drugu aktivnost. Time otpor nije nestao, samo je potisnut do naredne situacije.  Da bi se pojavio i održao otpor potrebna je energija. Kad potisnemo otpor ta energija ne nestaje, smešta se u telo, i svaki naredni put se pojavljuje automatski, nesvesno bez razmišljanja, a vremenom postepeno jača. Kreiran je obrazac ponašanja, navika koju održavamo. Osnovni postulat energije je kretanje, kad se zaustavi kretanje stvara se pritisak. Ta energija je blokirana u telu i umesto da teče, proizvodi napetost, a vremenom i neželjene tegobe.  Ta blokirana energija u datim situacijama pokreće i telesne senzacije, emocije.

Otpor ima dva nivoa, prvi onaj pojavni to ne volim, to mi ne prija, ne prihvatam, od kog je u stvari i kreiran ego, i drugi dublji koji potiskujemo. Potiskujemo nerazumevanje, neznanje, koje kreira strah zamaskiran u emocije.  

Prvi način da uvidimo odakle potiče otpor je emotivni aspekt, posmatramo telo, ne tražimo uzrok otpora nego samo pratimo telesne senzacije koje pokreće otpor. Kad se pokrene osnovni nivo otpora – ja to ne volim ostanemo tu ne prelazeći u neku drugu aktivnost da bi ga izbegli, i pratimo telesne senzacije koje se pojavljuju. Sagledavanjem uvidećemo da su kod svih emocija telesne senzacije iste, različitog intenziteta.  To su samo telesne senzacije i ništa više od toga, sa njima možemo živeti bez ikakvih smetnji i kad to razumemo one prestaju da budu problem, jer ih prihvatamo takve kakve su.  Kad to razumemo i prihvatimo misaoni procesi, navike gube oslonac koji ih održava u postojanju i razgrađuju se – nestaju.

Drugi način je misaoni aspekt, da uvidimo, ko se buni, šta je to u nama što se opire. Introspekcijom dolazimo do svojih stavova, navika, dublje do izdvojene osobe, ega, i uvida da se sadašnja percepcija suprotstavlja prethodnoj percepciji, misli se opiru mislima.

I prvi i drugi način ukazuje na to da otpor pokreću navike koje smo formirali. Oslobađanje navika počinje kad otpor koji se javi posmatramo, pustimo da radi to što radi, bez bežanja u drugu aktivnost. Samo to aktivno prihvatanje i prepuštanje dešavanja u umu i telu dovodi u pitanje smisao otpora.  
Naše prirodno stanje je prihvatanje, svest prihvata sva iskustva bez izuzetka. Prihvatanje je ono što mi jesmo a ne ono što mi radimo.

Tuga, patnja

Tuga, patnja je samo prekrivač, zar, veo, koji sakriva sreću. Telesne senzacije koje imamo u tom emotivnom stanju su iste ili skoro iste u svakoj emociji, razlike su u intenzitetu uglavnom. Tek kad se odmaknemo od misli koje pokreću i održavaju emociju možemo to da uvidimo. Tuga, patnja su proizvod verovanja da smo nešto izgubili, nemamo i tragamo za tim, i kad uspemo da raščlanimo sebi šta je to u suštini, dolazimo do istine da tragamo za srećom. Svaka emocija je satkana delom od sreće delom od straha. Sreća je naše osnovno stanje od kog se odmaknemo kad poverujemo da smo izdvojena osoba, tim izdvajanjem se udaljavamo i od ljubavi, suštine koja jesmo. Strah je otpor, ne razumevanje, neznanje, ne prihvatanje, i kreacija je uma, posledica razmišljanja ocenjivanja, verovanja. Strah zamaskiramo emocijama, pa ga jednostavno ni ne prepoznajemo. Održavanjem emocija u umu i telu strah samo hranimo. Neretko se tuge i patnje oslobodimo tek kad se sasvim predamo, prepustimo jer nemamo drugo rešenje. Umesto da prihvatamo ono što jeste baš tad, opiremo se i što se više opiremo emocije su sve jače. Osećamo li zahvalnost, cenimo li ono što imamo u tom trenutku dok je tu ili tek kad spoznamo da smo izgubili.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon, Viber, WhatsApp: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Pomaganje

Kad nekom želimo da pomognemo po automatizmu se postavljamo da znamo, možemo, umemo bolje, a to opet znači da smo umniji, vredniji, učeniji … Sam taj stav stvara nama i u nama problem, a i onom kom pomažemo. Onaj kome pomažemo nesvesno razume da smo u toj situaciji, kako da to kažem a da bude jasno, nadređeni, da smo iznad jer pomažemo, i taj odnos i situaciju pamti i kad prođe nevolja u kojoj je, pa kasnije ne prihvata takav stav, smeta mu takav položaj jer je problem zaboravljen, pa se vremenom promene međusobni odnosi. Neretko se čudimo kako se oni kojima smo pomogli menjaju prema nama, a mi ni ˝krivi ni dužni˝.

Iskrena pomoć je samo ljubav i apsolutno razumevanje, iskreno i aktivno slušanje, i iz takvog stava reagovanje koje trenutak zahteva. Na taj način onaj ko je u problemu može bolje da ˝čuje˝ sebe, svoje stavove, čak i da sam da uvidi rešenje.

Da ne bi dolazili u ovakve situacije prvo moramo naučiti da je davanje u stvari primanje, i da smo zahvalni onome kome nešto dajemo jer nam je to omogućio.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon, Viber, WhatsApp: 069 26 04 961

Skype: e1zemun

Pretpostavka i postavka

Pretpostavka:  Postoji univerzum u kom je svet u njemu se pojavljuje telo, a u telu um i u umu se javlja svest.

Postavka: Postoji svest u kojoj se pojavljuju misli, misli kreiraju um, um koji prepoznaje  telo a potom sve ostalo kao odvojene objekte.

Zašto postavka.  Pa krenimo iz sopstvenog iskustva. Gde se dešava iskustvo. Ja postojim, to jednostavno znam, ne moram misliti o tome. Imam svest o postojanju – znanje. Ja znam da čujem zvuke, ja znam da sam gladan, znam vetar,  ja znam gde sam u prostoru.  Svesan sam dodira, telesnih senzacija, ne razmišljam, jednostavno znam, osećam telesne senzacije. Sve ovo pokazuje da se iskustvo dešava u svesti, a ne u umu.

Mozak obrađuje i prerađuje informacije koje dobijamo putem čula. Van tela u prostoru postoje samo vibracije, kretanja energije. Manji deo tih vibracija zbog ograničenja koja imaju naša čula registruju i one se u mozgu pretvaraju u zvuke, slike, miris, ukus, telesne senzacije.  Od tih informacija koja nam donose čula, sagledavanjem kroz sopstvenu percepciju svojim razmišljanjem, ocenjivanjem, svrstavanjem kreiramo sopstvena iskustva. 

Misli se dešavaju u svesti, ne u umu, um je datoteka sopstvenog iskustva i emocija.

Um su naša razmišljanja, stavovi, koncepti, verovanja, emocije, u umu je i formirana izdvojena ličnost ili ti ego. Um je lična baza podataka kreirana percepcijom. Percepcija način na koji razmišljamo, donosimo stavove, zaključke, verovanja, razlikuje se kod svakog  jer imamo slobodu mišljenja i svako sebe i druge i sve ostalo sagledava kroz filtere koje uglavnom sam kreira poredeći se sa drugima.  Svako od sedam biliona nas ima drukčiju percepciju realnosti.

Misao je veza između svesti i uma. Mislima kreiramo um – ličnu datoteku.  Um je veza svesti i tela.
Da li um donosi odluke?  Misli se pojavljuju u svesti, svesni smo misli. Misao sama po sebi ne zna ništa, nema kapacitet znanja, misao ne odlučuje. Skup misli takođe.  Mi imamo uverenje da se misli odigravaju u umu i da umom odlučujemo, dajemo odgovore. Kad imamo urgentnu situaciju dešava se automatska reakcija nema vremena za misli, kako reagujemo ako je to bez uma?  Ko odlučuje ako ne um.  U većini slučajeva odluke šta da radimo donose naše navike, usvojeni obrasci ponašanja. Izdvojena osoba, ego, kreirala je sopstvene stavove, ocene šta voli, šta ne voli, obrasce ponašanja, navike, i od više misli koje se pojave u svesti uglavnom bira onu koja ima prijatne konsekvence. Gde je um kad nastane pauza između misli. Ponekad se sećamo snova a dok smo u snu nema uma.  Sve ovo ukazuje da se misli javljaju u svesti.  Intuiciju zovemo šestim čulom a intuicija je svest.

 Zašto se ako je tako trudimo da budemo svesniji.  Iz istog razloga zbog kog tražimo sreću, ljubav, mir tamo gde ih nema.  Zbog nerazumevanja, otpora, straha od trenutka u kom smo kreiramo odvojenu osobu i samo to odvajanje, koje je u stvari potraga za srećom, ograničava percepciju. Tada umom kreiramo aplikacije – programe ljubavi – volim kad i ako ….., sreće kad se ostvari …….., mira kad je ……

Te kreirane aplikacije su nedostojna zamena za osnovna stanja koja poznajemo u svom iskustvu. Kad smo u tim stanjima jednostavno znamo, ne mislimo o tome. Dok se umom trudimo da ih dostignemo sve su kratkotrajnija i nedostižnija jer nam fali još nešto da bi….

Svest je ona koja zna, a mi smo naučeni da verujemo da um zna.

Da li svest treba nešto da uradi da bi bila svesna sebe? Ništa, prirodno je biti svesan, svest ne treba pomoć uma ni tela. Svest je znanje postojanja.

Mail: e1zemun@gmail.com

Telefon, Viber, WhatsApp: 069 26 04 961

Skype: e1zemun